Анали Правног факултета у Београду

114

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

у кривичном праву. То je у седамдесет и петој години његовог живота завршни облик његових кривичноправних схватања зачетах и већ раније изложених у Grundlagen des Strafrechts (1921), Grundlagen des Prozessrechts (I изд. 1919, II изд. 1929), Kriminalsoziologie (1933) и другим делима. Може да дође до неслагаша са Сауеровим схватањима, као што je то случај напр. код А. Маклецова у раду Kriminalna sociologija in etika ( Slovenski pravnik, Ljubljana, štev. 9 10/1936, str. 225—244) када дискутује ca његовим схватањима у области криминалне социологије, код Е. Селига кад приказује његово дело Kriminologie als reine und angewandete Wissenschaft (Zeitschrift für die gesamte Strafrechtswissenschaft. Berlin, 1954, H. 2, стр. 272 275) и код других, али остаје дужно поштовање пред Сауеровим богатством знања и мисли које налазимо у његовим делима. Стандардна појава у методолошком погледу која се у системима посебног дела кривичног права састоји у примени правног метода са фрагментима историског у Сауеровом делу je напуштена. Он врши методолошку иновацију обраде посебног дела кривичног права, уносећи поред ,правног метода и криминолошки метод проучавања како трупа кривич них дела и учинилица тако и појединих кривичних дела и њихових учинилаца. Ова новина je доследно спроведена од почетна до краја у Сауеровом систему и побуђује оправдани интерес за његово дело независно од тога како ће оно бита оцењено и прихваћено. У развоју методологије немачке кривичне науке запажа се после Другог светског рата напор да дође до примене како правки:: тако и криминолошких инструмената и да се уобичајени систем кривичног права претставльен општил и посебним. делом допуни и једним новим делом, найме криминологијом, тако напр. Мецгер. Међутим, Мецгеров начин je механистички и одтовара редоследу делова његовог кривичног система, тако да се садржајно није одразио приликом обраде питања кривичне догматике. А. Шенке чини сличан покушај методолошке иновације само у области коментарисања немачког кривичног законика, полазећи притом од тога да кривично право обухвата проучавање не само општих и посебних кривичноправних норми већ и кривичноправних чињеница. Тако уноси у свој Коментар (од 5. издагьа 1951) и податке о чињеничној феноменологији кривичних дела и излагања о одмеравању казне. У овом правду после Шенкеове смрти наставио je рад на његовом Коментару X. Шредер (Schönke Schröder 1 : Kommentar zum Strafgesetzbuch, 7. Aufl. 1954). Шенкеов дочетак je био срећан, али je смрт прекратила започети посао. Неизвесно je шта he даље учинити Шредер, пошто он засада није извршио значајније измене у Коментару. Посматрајући у целини немачку кривичну догматику, може се без устезања рећи да она није у знатнијој мери прихватила поменуту методолошку иновацију, нарочито не у делима која излажу читав систем немачког кривичног права. Сауерова методолошка иновација у најкраћим потезима састоји се у томе што он, полазећи од онога што казује закон о кривичном делу, узима у обзир и резултате криминалносоциолошог истраживаша чињеница, напр. учесталост и кретање кривичног дела, старост и позив учиниоца, средину и др. Ово му служи да би из живота дошао до бића кривичног дела и сагледао његов значај како у погледу опасности дела и учиниоца тако и у погледу заслужености казне. Подаци из живота изграђују и критачки став према важећем закону, односно намећу питање одговарајућих промена у њему. Ова замисао која je остварена у Сауеровом делу несумшиво je правилна и добуђује каш интерес. Намеће се њено постављаше у светлости научног материјализма и то би одлучно утицало на њу нарочито у методолошком погледу. Међутим, ово не доводи у пи-