Анали Правног факултета у Београду

О КОДИФИКАЦШИ

својој садржини такође имовинско право. И наследноправни односи су по своме правном характеру имовинске али истовремено и личне природе (липни имовински односи). Право наслеђа je појамно везано за личност његовог субјекта и као такво je непреносиво, тј. неотуђиво и незастариво. Осим тога, установа права наслеђа je у тесној вези са развитком породице, те отуда потиче и долази до изражаја известан линии характер наследноправних односа и прописа. „Основица наследног права, претпостављајући једнак ступањ развитий породице, каже Енгелс, економска je“. .. (в. К. Маркс Ф. Енгелс: Изабрана дела, том 11, издагье „Културе“ 1950, стр. 482 подвукао А. Л.) Наследноправни, исто као и породичноправни имовински односи су, дакле, квалификовани иззесним елементима личне природе, и зато су то тзв. личноимовински односи, тј. такви имовински -односи који по своме правном дејству и својој правној намени и функцији не служе непосредно промету добара односно промету робе на тржишту, већ служе у првом реду остваривању извесних других друштвених циљева и задатака (јачању дородичних односа или односа сродства, другарства, пријатељства и сл.). Осим тога, ближе правно регулисање тих односа, не само породичыих већ и наследних. унеколико je под утицајем и извесних локалних (покрајинских или месних) обичаја и схватакьа, због чега je код нас, и уколико се тиче породице, брака и старатељства, у исюьучиву надлежност Савезне народне скупштине задржано само основно законодавство (в. чл. 15 Устава),, што je несумњиво од значаја и на решавање питања кодификације. А то исто, иако није изрично поменуто, важи несумњиво, вше или магье, и за наше наследно право које ни појамно ни функционално не спада у строго имовинско право. Због тога сматрамо да ни наследном праву не би било право место у имовинскош законику. Разумљиво je да се овде не можемо упуштати у извесна опсежнија и близка расматрања, која би нужно изискивала и једну опсежнију документацију, научну и стручку. Међутим, наведеним и сличним разлозима свакако ce je, надример, руководио и законодавац у Швајцарској када je својим познатим Закоником о облигацијама из 1911 обухватио само облигационо право, као и наш В. Богишић при изради поменутог Општег имовинског законика за Црну Гору, у коме je законику обухваћено само стварно и облигационо право. Познато je пак да je код Богишића израз „имовински законик“ употребљаван у смислу „грађансЕН законик” при чему je главна пажша досвећена на све оно што се у датој области друштвеног зкивота односј „на зкиве потребе црногорског народа“..., његове појмове о правди и правици, на обичаје, предања и др. Што би све, нема сумгье, могло да послужи и нашем југословенском законодавству као известан путоказ, нарочито уколико се тиче решавања ,ироблема кодификације имовинског односно грађанског и привредног права. Мислимо пак да би имовинским закоником требало у сваком случају да буде обухваћена и материја о накнади шлете (основни и општи појмови и установе), У .томе случају не би имала