Анали Правног факултета у Београду

АВАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

љењу, одкосно заснивању радног (службеничког) односа. Као одговор на ово ггитање, у теорији ce појављују многобројне и различите концепције које покушавају да расветле проблем правые природе акта о постављењу, односно везе (односа) између службеника и државе (с обзиром да правка ,природа ове везе зависи, у првом реду, од саме природе оног акта који je ствара). Углавном, све се ове концепције могу свести на три основне теорије: утоворна, двостраног акта и једностраног акта. 1. Уговорна теорија сматра да je постављење службеника један уговор између кандидата и државе. Постоје више варијаната ове теорије, али у основи има их две: приватнсугравног и јавноправног уговора. Прва варијанта може се наћи у најстаријим теоријама о правној природи везе између службеника и државе, при чему се полази од идеје да се у основи постављења налази један обичан уговор, уговор о најму службе или уговор о пуномоћству из приватног права, уговор о реперезентацији или уговор sui genetis (1). Данае je ова варијанта напуштена у теорији. По друтој варијанти, уговор који лежи у основи везе између службеника и државе носи специфични карактер: то je уговор јавног права или уговора о јавној служби-функдији (contrat de droit public, contrat de servie public, contrat de fonction publique). Тако, no немачкој класичној теорији, постављење службеника није формални акт власти. Држава никог не приморава да постане њен службеник, већ je потребно да ce вољи државе .придружи слободна изјава воље појединца, тј. потребна je сагласност воља из које произилази један јавноправни уговор који, као општа правна категорија, налази своју примену и у домену јавног права (Staats dienutvertTag, Staatsbeamtenvertrag). На основу овог уговора једно лице постаје државни службеник, а затим долази једностран акт власти којим му се додељује функција. Сам уговор се закључује предајом декрета о поставльегьу, односно' примагьем истог од стране постављеног службеника (2). Француска концепција, створена почетном XX века од Државног Савета (3), полази од тога да уговор о јавној служби није обичан уговор приватног права. За разлику од овога, код уговора о служби јавног права, утоварајуће стране не налазе се у истом положају. Држава потпуно слободно утврђује садржину уговора, еа правом да правну ситуацију службеника измени у свако доба у интересу слу-

(1) Ова теорија ыоже се наћи y познатој (старој) француској концепцией о подели службеника на службенике власти (fonctionnaires d’autorité) и службенике пословања (fonctionnaires de gestion), тако да би први били везани за администрацију актом постављења, а други Ј един м уговором о најму службе. Б. о томе; H. Berthélemy: Traité élémentaire de Droit administratif, Paris, 1930, p. 58 sq.; M. Nézard: Théorie juridique de la fonction publique, 1901, p. 6 —lB, 459. Слитно; О. Orban: Le Droit constitutionnel de la Belgique, t. 11, Bruxelles, 1908, p. 356 —357, M. Capart; Droit administratif élémentaire. Bruxelles, 1930, p. 48. , , _ T T . 10m (2) P. Laband: Das Staatsrecht des Deutschen Reiches, В. I, Leipzig. S. 413, 418 —420; G. Jellinek: Allgemeine Staatslehre, Berlin, 1929, S. 201, -i0 -il, R. Bonnard; La nature juridique de la nomination des fonctionnaires publics dans le Droit positif français, ..Revista de Drept public”, No I—2, Bucuresti, 1930, p. 7.