Анали Правног факултета у Београду
ПРАВИЛ ПРИРОДА АКТА ПОСТАВЉЕЊА
27
жбе. Па ипак сагласност постоји, и она се огледа у томе што се и држава и кандидат саглашавају у датой моменту да се подвргну постојећем позитивном праву. Доцнија једна концепција употпуњава француску теорију уговора јавне функције (4). Ова концепција признаје да ce y ситуацији јавних службеника сусрећу два елемента тешко цомирљива: један утоворни вољно ступање у службу, други законски статус службеиика који нормира закон или уредба. Тешкоћа проблема je измирити гвэ два елемента. По овом схватању, то је.могуће постићи теоријом vroßopa по којој би предмет постао главки елемент уговора, док би воЈва дошла на друто место, где би правка снага сагласности пристанака произилазила не толико из аутономије воља колико из сагласности са извесним принципом објективног права. У томе што ее стране саглашавају на један предмет који je одређен од позитивног права, огледа се манифестација једног вишег принципа и од саме воље страна у уговору. Полазећи од тога, до овој концепцији, ангажовање службеника je уговор зато што се у гьему налазе основи сваког уговора: сагласност странака, одређен и допуштен предмет, и допуштен основ. Овај уговор по својој природи битно се разликује од „вољне“ или „субјективне” концепције уговора из приватног права, јер „закон страна уговорница“ и измена уговореног стања само са обостраним пристанком сауговорача не могу се очевидно примити за јавну функцију, будући да у скоро свим случајевима једна страна дретставља „закон“, а друга само пристаје на оно уређење које друга страна прописује, односно само приступа овом стању без претходне дискусије. То je уговор по приступавьу, уговор по присганку (contrat d’adhésion) који претставља једну комбинацију утоворних и статусних елемената. Као и код уговора о концесији јавне службе, и код овог уговора (као и код сваког другог административног уговора) прво долази уређивање правног односа, и оно има доминантан значај, а затим долази конвенција којом ce приступа овом већ уређеном правном оцносу. Истина, неједнакост постоји, али она се налази и у св'аком другом уговору по приступању. На рвом уговору оснива се правки однос и положај јавног службеника. У правној доктрини уговорна теорија има мали број присталица. Против ње се углавном наводе ови разлози (5). У постављешу
(4) G, Bichoffe; Fonction publique et contrat, Thèse, Nancy, 1927, в. нарочито: 11—15, 170—176, 207—230, 253—256.
(5) В. ближе о правној природи службеничког односа и критици уговорне теорије: М. Hauriou; Précis de Droit administratif et de Droit public, Paris, 1921 p. 573 sq.; L. Duguit; Traité de Droit const., t. 111, Paris, 1930, p. 125 sq.: L. Rolland: Précis de Droit administratif, Paris, 1932, p. 59; R. Bonnard: Précis de Droit administratif, Partie générale, Paris, 1935, p. 371 —375; M. Waline: Traité élémentaire de Droit administratif, Paris, 1951, p. 328—329; André de Laubadère: Manuel de Droit Administratif, Paris, 1947, p. 250 —252; R. Secretan: La situation juridique des fonctionnaires, Lausanne, 1930, p. 7 sq.; P, Staïnof: Le Fonctionnaire, Paris, 1933, p. 56 sq.; G. Jèze: Cours de Droit public, Paris, 1927, p. 137 —144; F. Fleiner; Les Principes généraux du Droit administratif allemand, Paris, 1933. p. 133; e I. Krbek. Upravno pravo, k, 111, Zagreb, 1932, str. 107 i si.; Др. H. Стјепановић: Административна право, Општи део, Београд, 1954, стр. 213 —214.