Анали Правног факултета у Београду

ПРАВКА ПРИРОДА АКТА ПОСТАВЉЕЊА

29

Друга концепција претстављена je y конструкции акта наименована као двостраног управног акта (zweiseitiger Verwaltungsakt) коју je дао В. Јелинек (7). Двострани управни акт je такав акт који за своју пуноважност захтева суделовање воље појединца. Према томе, овде се воља појединца појављује као један основни елемент у директном стварану овог акта. Али, код овог акта воља државе мпак има преимућство као виша воља од воље појединца. На тај начин и код двостраног управног акта не постоји пуна равноправност. Међу ове акте Јелинек убраја пре света акт постављења у државну службу и престанак државне службе на основу оставке службеника. Па ипак, иако не постоји пуна једнакост воља, достављење извршено без пристанка кандидата не може се никад остварити, тј. акт постављења je у целини апсолутно ништаван. Теорији двостраног управног акта замера се да она нагине уговорном схватану акта постављења. Нарочито, практична немогућност примене ове теорије огледа се у акту отпуштана службеника Ако je постављене двострани акт, онда и отпуштање из службе треба да буде двострани акт, јер није лако схватили како једна нравна ситуација створена двостраним актом, може бити прекинута једним једностраним актом отпупггања из службе. 3. —■ Супротно уговорној теорији и теорији двостраног акта, стоји теорија о наименовању као једностраном административном акту. И овде постоје две основне варијанте. По првој варијанти, нарочито заступљеној у француској теорији (8), која налази свога'ослонца и у јуриспруденцији фронцуског Државног савета, акт наименовања je чист једностран административни акт или једностран акт потчињен једном раскидном услову. Тезу чистог једностраног акта заступа Г, Жез (9). Акт наименована производи сва правна дејства одмах чин je донет, тако да пријем постављења од стране службеника не значи ништа друто него да не одбија наименовање. Тако, једно лице постаје службеник и сматра се да je уведено у службу од момента доношена, односно издавања акта о постављењу који je сам за себе довољан и перфектан за стицање својства службеника. Теорији Жеза примећује се да нимало не води рачуна о добровољном пријему функције од стране службеника. Због тога Р. Бонару (10) изгледа да je много исправније браяити тезу да je акт постављења један једностран акт који je потчињен једном раскидном услову који се састоји y одбијању пријема наименована од стране постављеног лица. На тај начин води се рачуна и о вољи кандидата и њој се дај.е одређена правна вредност. Иначе, сам акт добија дуну правку вредност и дејство’ од момента свог издавала

(7) W. Jellinek: Verwaltungsrecht, Berlin, 1929, S. 240 sq. (8) У немачкој теорији ову варијанту заступао je Otto Mayer: Deutsches Verwaltungsrecht, В. 11, 1924, S. 148 —149. По нему, акт постављења je један управни акт на потчињеност (Verwaltungsakt auf Unterwerfung) којим ce ствара један однос потчињености између државе и службеника. (9) G. Jèze: op. cit., p. 137—144. (10) R. Bonnard: op. cit., p. I—lB.