Анали Правног факултета у Београду

33

ПРАВКА ПРИРОДА АКТА ПОСТАВЉЕЊА

Међутим, каква je улога и значај акта о доставлену и момента ступана на дужыост најбоље се види из одредбе ст. 1, чл. 52 Закона о државним службешщима. Ова одредба je у потпуном складу са одредбом (чл. 23) да се службенички однос заснива даном ступања на дужност. Она гласи; „Лице које je поставлено за државног службеыика дужно je да се јави на дужност у року од десет дана од дана саошнтеша решена о посгавлену, уколико му непосредни старешина овај рок не продужи из оправданих разлога., У противном, сматраће се као да није ни поставлено“. То значи, да би овај акт могао произвести правне последице, закон тражи наступане једног услова: да се лице јави на дужност у року од 10 дана. Ако се у овом року од 10 дана лице не јави на дужност (или у продуженом року, кад je. надлежыи старешина из оправданих разлога тај рок одобрио), сматраће се као да није ни било доставлено. Акт поставлена услед не наступања овог момента, не би могао да се реализује, био би без дејства. Исто тако, свако ступане на дужност после 10 дана (осим одобреног рока) нема важности, jep je учињено у року који не предвиђа формално закон, те би се морао донети нов акт о поставлењу за исто лице које je пропустило рок од 10 дана по првом акту поставлена. Овај момент има да наступи после доношена акта поставлена, тако да вола кандидата не узима учешћа у његовом стварану. То јасно произилази из саме одредбе ст. 1 чл. 52, који каже: „Лице које je поставлено за државног службеника“, што значи да je овде реч о лицу за које je већ донет акт поставлена, jep само такво лице на основу таквог акта може ступити у државну службу и јавити се на дужност. Као што се види, овде се не говори о некој согласности вола ко ja би била дата истовремено кад и само доношене акта поставлена, већ се само тражи да јавлане на дужност следује овом акту. Отуда, овде нема ни тзв. двостраног акта, пошто и код неговог стварана мора достојати сагласност вола. Уговорна сатласност управлена. je на детерминисане садржине једног уговорног правног односа, што при посгавлену сигурно не постоји, jep се пристанак лица на акт поставлена не може узети као „сагласност вола“ уговарајућих страна. Тако, овај момент (јавлане на дужност), остаје одвојен од самог акта поставлена у погледу негове стваралачке улоге и не дира у саму унутрашну природу акта. Отуда, сматрамо да чл 52 у вези чл. 23 Закона о државним службеницима пре даје основа за мишлење да je акт поставлена јсдностран акт надлежног органа, а да се пријем поставлена од стране кандидата може сматрати као један битан сполни услов за засниване службеничког односа, па тиме и за отпочшьане правног дејства и остварена акта о доставлену; тек у моменту ступана односно јавлана на дужност овај акт производи своје последице; до тог момента, акт о посгавлену иако je већ створен и донет од надлежног органа и у прописаној форми, тј. сам по себи правно je валан и правилан, ипак још не производи правно дејство, јер још није