Анали Правног факултета у Београду
52
АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА
друкчији позитивистички смисао. Њиме ce, уствари, xohe да каже само то да je законодавац тај који одређује шта je добро односно шта je рђаво, и да су према томе грађани дужни да чине оно што он сматра да je добро a да ce клоне онога што он сматра да je рђаво, ма каква иначе била тьихова интимна мипхљења о етичкој вредности ових наредби односно забрана, У првој, Перикловој дефиницији појма закона дошло je, дакле, до изражаја схватање о правној неограничености највише државне власти, тако да се без двоумљења може рећи да je међу грчким изворима Ксенофонтова белешка можда најзначајнији документ о антиципацији модерне теорије суверености. Према другој, материјалној или природноправној дефинидији појма закона коју код Ксенофонта најпре износи Алкибијад, а с којом ce најзад и сам Перикле саглашава битна карактеристика закона није у томе да je он једна ауторитативна заповест, већ пре света то да су они који му се покоравају убеђени у његову тачност. Правни карактер једне норме по овој дефиницији не зависи више само од једног спољашњег момента: свака заповест коју издаје највиши државни орган није самим тим и закон. Онај који прописује правила о понашању мора уствари сходно овој дефиницији да убеди грађане у тьихову оправданост и разложност, како би се на тај начин они којима су та правила упућена осетили обвезани да их и врше. Ако се, дакле, има у виду ово инсистирагье на унутрашњим мотивима као критерију појма закона, онда се неоспорно мора признаки да ова друга дефиниција недвосмислено садржи први наговештај модерне теорије аутономне покорности. Природноправ не (или тачније: анархистичке) конзеквенције ове друге, Алкибијадове дефиниције појма закона, лако се могу уочити, Ако правила о понашању која прош-icyje државна власт постају закони, тј. добијају обавезну снагу тек када се грађани, дод дејством њихове унутрапнье садржине, осете обвезани да их из слободног уверења врше, онда важност дозитйвног права у крајњој линији зависи од његове сагласности с једним рационалним, идеалнжм правом чија je обавезност једино a limine призната. Ако грађани врше норме које je држава прописала не због тога што се покоравају једном вишем ауторитету који их намеће сиагом своје спољашње, физичке супериорности, већ због њих самих, због тога што оне одговарају захтевима њихових властитих правних појмова, онда je у том случају право доведено у зависност од извесних виших правних принципа чије je важење implicite претпостављено. Док je Периклова дефиниција појма закона радикално отстранила - сваку помисао на условљеност правних норми интимним .признањем њиховог важења у свести појединаца, и, штавише, пошла од идентитета законитог и праведног као нечет што се по себи подразумева, овде je, напротив, унутрагшьим мотивима дата таква превага над спољашњим чиниоцима, да je обавезност закона препуштена на крају крајева слободној оцени оних који по њему треба да се понашају.