Анали Правног факултета у Београду

О ПОЈМУ ЗАКОНА КОД КСЕНОФОНТА

51

зорење на један податак из законодавне праксе Атаке онога доба недовољно да послужи као било какав доказ за тврђење да Периклова дефиниција појма закона доиста имплицира појмовно разликовање између општег и појединачног правила, јасно je већ на први поглед. Јер, пре свега, Менцелова претпоставка да je већ у Периклово доба законодавна пракса атинске народне скупштине оштро одвајала законе (као отпита правила с неограниченим временским важењем) од „одлука“ (као појединачних правила с ограниченим важењеи у времену) нема никаквог поузданијег основа: штавише, сачувани извори говоре готово потпуно супротно, тако да би се чак са далеко више права могло рећи да у оно доба практично није чињена юткаква разлика између једног и друтог облика (упор. напр. Eur. Iph. Taur. 970 Kirch.). С друге стране, ако се и остави по страни тешкоћа која je управо истакнута, настојање да се једно теориско разликовање постулира као нужан рефлекс једног правнотехничког, дакле практичног разликовања, методолошки се не може оправдати; не зато што правнофилософско резоновање не би уогшгге претпостављало било какво позитивноправно искуство, већ управо због тога што оно долази тек као крајњи резултат једног акумулираног искуства. Отуда се појмовни реквизит општости појављује као битна каракгеристика ројма закона тек у даљем развоју грчког правнофилософског мишљења (упор. Plat. Pol. 293 e У оквиру тумачења Периклове дефиниције појма закона, Менцел je даље упозорио на Алкибијадову интерполацију, на његово питање о тенденцији закона („сматрајући да треба чинити оно што je добро или оно што je рђаво?“), па je дошао до закључка да je првобитно чисто правно резоновање овде прекинуто једном етичком дигресијом. По Менцеловом мишљењу, Периклов одговор на Алкибијадово питање („тако ми Зевса, младићу, оно што je добро, а не оно што je рђаво“) има за цил> да покаже да je етика рретпоставка политике односно да законодавац треба да се руководи етичким мотивима приликом доношења закона, што тобож претставља алузију на идеју рационалног у праву, или, према jeдном модерном изразу, на тачно односно логично право (Штамлер). У даљем току разговора између Алкибијада и Перикла ова алузија je по Менцеловом признању остала, међутим, потпуно заненарена. Ако се боље размотри Алкибијадова односно Периклова напомена у контексту Ксенофонтове белешке, утисак усиљености Менцелове интерпретације неодложно се мора наметиути. Да ли je могуће претпоставити да je у једној диску си ји ко ja несумњиво није била првенствено етичко-политички оријентисана, да ли je могуће да je у таквој дискусији питање о етичкој везаности сувереног државног органа уопште могло бити покренуто? И, ако јесте, није ли ояда чудно како je једно тако важно дитање могло бити потпуно испуштено из вида у даљем развоју разговора о појму закона? Уствари, Периклово тврђење да закон обавезује на чињење онога што je добро a забрањује чињење онога што je рђаво, има сасвим