Анали Правног факултета у Београду

50

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

највиша државна влнст одлучи и писмено утврди о томе шта треба чинити, зове се закон, одговорио je Перикле. Дакле, ка Д_ неки тирании влада у држави и прописује грађанима шта треба да чине, и то такође треба сматрати законом? Закон je и оно што тирании, доклегод влада, прописује, одговорио je Перикле“. „А шта je то насиље или безаконье, о Перикле, питао je Алкибијад. Није ли то кад јачи присшьава слабијег да чини оно што се гьему свиђа, и то не убедивши га, већ помоћу принуде? Мени се чини да je тако, одвратио je Перикле. Дакле безакоње je када тирании присшьава грађане да чине нетто у шта их није убедио? Рекао бих, одговорио je Перикле. Повлачим моје тврђење да je закон оно што тиранин писмено утврђује не убедивши грађане. А оно што неколицина њих, подвлашћивањем других а не убеђивањем, писмено утврди, треба ли онда да зовемо законом или не? Мени се чини, рекао je Перикле, да je све оно на шта један присиљава другог, не убедивши га претходно, без обзира да ли je то писмено утврдио или није, да je све то више насил>е него закон. Према томе, и оно што народ, будући да подвлашћује оне који су имућни, писмено утврђује не убедивши дретходно, и то je више насиље него закон? Доиста, рекао je Перикле.“ Ако се занемари литерарни оквир Ксенофонтове белешке и узме у обзир само н»ено рационално језгро, увидеће се одмах да су овде уствари дате две у суштини различите дефиниције појма закона: обе, разуме се, врло примитивно формулисане, али ипак хипермодерне. Према првој, формалној дефиницији коју Перикле без колебања износи као своју, стављајући истина притом до знања да je она по себи разумљива, па према томе и огшгге позната закон није ништа друго до правило о понашању које прописује један признат спољашњи ауторитет. Све оно што највиши државни орган нареди да треба чинити односно забрани али и једно и друго у писаном облику, као специфичном облику сваког организованог стварања правила о понашашу потпада под појам закона, без обзира да ли je у питању демокрагски, олигархиски или аутократски политички режим. Основни критериј за утврђивање правног карактера једне норме по овој дефиницији чисто je формалан: чињеница да je једну норму издао највиши државни ауторитет несумњиво показује Да je у питању закон, а не морал, обичај или нешто треће. По Менцеловом мишљењу, међутим, Периклова дефиниција појма закона укључује и једну садржајну карактеристику: за разлику од тзв. „народних одлука“ (psefizmata), које регулишу само појединачне, конкретне случајеве, закон je овде наводно схваћен као једно апстрактно правило о понашању, као норма која садржи наредбу односно забрану која важи за неодређен број случајева, удраво за све грађане на које се односи. Као аргумент у прилог овог тврђења Менцел je истакао да дата појмовна одредба потпуно одговара ондаппьем атичком позитивноправном разликовању. Слабост Менцеловог аргумента je очигледна. Да je, найме, просто упо-