Анали Правног факултета у Београду

266

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

(чл. 226, ст. 5). Правна снага решења о наслеђивању не противи се парници ни у случајевима из чл. 236—238. У свима оваквим случајевима може лице које себе сматра наследником подићи тужбу против држаода заоотавштине са захтевом да му заоставштину, или шен део, преда. То je тужба за чинидбу (Erbschaftsklage чл. 144).

Др. Боривоје ПозниН

ИЗВРШЕЊЕ СУДСКИХ ОДЛУКА О ЧУВАЊУ, ВАСПИТАЊУ И ИЗДРЖАВАЊУ ДЈЕЦЕ

Проблем извршеша одлуке суда о чувању, васпитању и издржавању дјеце (по чл. 68 Основног закона о браку), интересрнтан je како због неједнаке праксе наших судова тако и због неједнаких поставки и теориских заюьучака до којих се у рјешавашу овог питаша долази. У првом реду поставља се диташе да ли се дијете може силом одузети од родитеља код кога се налази и предати другом родителе, онако како се одузима и предаје ствар, те да ли je правилна пракса оних судова који дозвољавају йзвршеше у смислу правних правила бив. Закона о извршешу и обезбјеђешу која се односе на „изручење или даваше покретних тјелесних ствари“ (§§ 301, 302). Или, треба тражити нека друга рјешеша, као што чине неки судови кад дозвољавају извршење у смислу правних правила из § 308 истог закона која се односе на ’„издејствоваша' других дјелаша или продуштања или да се нешто трпи“. Постоји, међутим, и мишљеше по коме судови не би уопће били надлежни за извршење таквих одлука (1). Као разлог наводи се да ае код одлуке суда о повЈеравању дјетета на чуваше, васпиташе и издржавање ради прије свега о конститутивно) пресуди, која je, као и деклараторна, неизвршива. Према поменутој концепции, конститутивним прецудама' ниједна парнична сгранка, нитедан родитељ не обавезује се ни на какву чинидбу, нити се у пресуди предвиђа изнуђивање каквог одређеног понашања било које парничне странке, као што je то случај код кондемнаторних пресуда које су удраво због тога једино извршиве. Због тога, успостављаше стања предвиђеног пресудом о разводу брака у погледу чувања, васпиташа и издржавања дјеце могло би се провести само у новом посебном ‘поступку органа старатељства, а на основу овлаштења из чл. 18 Основног закона о односима родитеља и дјеце. Пресуда о разводу брака у дијелу који се односи на чуваше, ваапиташе и издржаваше дјеце, због свог прејудицијелног карактера, служила би као основ таквом посебном поступку. То више не би било „извршеше“ судске одлуке, нити уопће било какав (па ни адмршистративни) извршни постЈшак, већ „саглашавање стања ca

(1) С. Путник: Дете као предмет извршења, „Гласник адвокатске коиоре за А. П. Војводину“, бр. 1/55, стр. 6 —lo.