Анали Правног факултета у Београду

РАСПРАВЉАЊЕ ЗАОШТАВШТИНЕ

265

вински суд својим решењем одређује тужилачку улогу има право жалбе и ревизије против тога решења чл. 183 —185.) Напр., један претендент тврди да га je оставилац неосновано игкључио из на■слеђа, поричући да се теже огрешио према оставиоцу. Други претендент тврди, напротив, да су се за живота оставиочевог одиграле чињенице услед којих je оставилац првог претендента искључио, и наводи те чињенице уз предлог да искључење остане на снази. Kora he од ове двојице оставински суд упутити на парницу? По предратном праву, овде би искључени наследник био упућен на спор, jep се он позива на закон као на основ позивакьа на наслеђе, дакле, на један основ нижет ранга, него његов противник. Могуће je да ће наша судска пракса у већини случајева оваква питања решавати тако да he се добити исти резултат као и кад би се примешивала поменута правка правила предратног драва, али je de lege lata битно да та правила више не важе. Принцип новог закона je у томе да суд у сваком појединол случају, према датим околностима, цени чије je чшьенично тврђење мање вероватно. Не постоје прописана алстрактна мерила која би суд примењивао у сваком случају у сврху одређивања тужиоца. Суд je по новом закону у овом погледу слободнији, али je зато његова улога тежа. Услед тога што не постоје прописјана адстрактна мерила по којима би суд одређивао која je странка слабија у праву, може доћи чешће до жалбе против решеша о упућивању на парницу, а тиме се поступак расјправљања заоставштине отеже. Ако суд ynyhyje страйке на парницу због спора о примени правних прописа (чл. 225), он he улогу тужиоца дати оној странци за коју сматра да je слабија у праву на основу примене пропиоа. У оваквим случајевима, који су изузетни, улога суда je лакша. Тужба коју по решешу оставинског суда један наследник подиже против другог je увек декларативне природе (Erbrechtsklage). То значи да je она увек управљена само на утврђење, па према томе треба и формулисати петит. Ш . У догледу правоснажности решења о наслеђивању, нема разлике између предратног права и Закона о наслеђивакву (чл. 234). Речи „које су учествовале у поступку“ могле би изазвати сумњу утолико што би се могле протумачити тако да ое односе само на оне странке које су узеле активног учешћа у поступку, које су се одазвале дозиву да учеотвују у расправљању заоставштине. Ми-слимо да наведене речи треба ипак тумачити у томе смислу да се оне односе на с!ваког учесника у расправљању заоставштине, дакле на сваког оног о чијем праву се у овом поступку решава. Правном снатом решена о HaqnehMßaïby нису обухваћени они претендента који су били упућени на парницу па je нису покренули у одређеном року, као ни они које оставински суд није упутио на парницу, него je о њиховом праву сам решио, иако за то није био надлежан