Анали Правног факултета у Београду

274

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

туално притвор), не доведу до извршења. Ако, унаточ казнама, родитель који неповласно задржава дијете или доступа противно дужностима одређеним му у извршном нас лову, неће да се покори и успостави стање ко je би се имало успоставити. Ово питање намеће ое само по себи, будући да се новчане казне или евентуални притвор не могу наређивати до у бесконачност, већ само до одређене границе. Та je граница одређена у правним дравилима бив. Закона о извршењу и обезбеђењу код новчаних казни тако да оне кису могло прећи износ од дест хиљада динара код појединачног одређивања, односно у укупном збиру свих изречених казни до сто хиљада динара (§§ 308, ст. 2, и 309, ст. 1, бив. Закона о изврпшњу и обезбеђењу). Код казни притвора, код појединачних наређења, казна није могла прећи висину од два мјесеца, а укутшо трајање свих притворских мјера наређених .против једног извршеника није могло прећи шест мјесеци затвора (у случају из § 308 Закона о извршењу и обезбеђењу) односно једну годину дана (у случају из § 309 Закона о извршењу и обезбеђењу). Ако извршеник плати новчане казне до максималног износа, односно изврши све изречене казне притвора до максималног времена трајања, имао би се извршни поступак обуставити (у смисду правних правила из § 313, ст. 3, Закона о извршењу и обезбеђењу), будући je извршење постало безусзпјшено а нема могућности за примјену каквих других мјера (12). Таква би ситуација била кад би се извршење проводило примјеном правних правила из § 308 бив. Закона о извршењу и обезбеђењу. Међутим, кад се захтјев остварује средсггвима предвиђеним у правним правилима из § 309 бив. Закона о извршыьу и обезбеђењу, постоји могућност да родитељ коме je дијете извршеним насловом повјерено, сам дијете преузме од извршеника без посредства извршног органа. Ако би се извршеник томе опирсп и неповласно дијете задржавао и тако онемогућио остварен>е извршног наслова, стварао би тиме нову фактичну, али и пр-о----туправну ситуацију неовлаштеног задржавања дјетета. У томе случају, суд би могао у смислу правних правила из § 311 бив. Закона о извршешу и обезбеђењу тражиоцу извршења дати у помоћ извршног органа да „уклони отпор и заштити дјелање које треба извршити“. Извршење примјеном правних правила из § 309 бив. Закона о извршењу и обезбеђењу било би у овом случају потпуније, јер доиста омогућује извршење извршног наслова. Таквим принудним мјерама може се дијете преузети, употребом сдгле према извршенику (а не према дјетету) не у правду одузимања дјетета, већ у правду спријечавања неовлаштеног и протузакоятгтог задржаваша дјетета, онемогућујући извршенику да се акцији тражиоца извршегьа супротстави и тако омогући тражиоцу извршења да он дијете преузме и тако успостави стање одређено у извршном наалову. Треба найме имати у виду да je примјена правног правила из § 311 бив. Закона о извршењу

(12) В, др. Б. Благојевић: Систем . . ~ стр. 580.