Анали Правног факултета у Београду

РАСПРАВЉАЊБ ЗАОСТАВШТИНЕ

259

<§ 1944 Bürgerliches Gesetzbuch), а у другом три месеца (art. 567 Code Civil). По истеку тога рока наследник остаје дефинитивно наследник. Нама изгледа-- да je овакво уређење потпуно у складу са принципом да заоставштияа прелази на наследнике у тренутку смрти оставиоца, али не треба изгубити из вида да у немачком и швајцарском праву нема расррављања заоставштине, нити се доноси решенье које на крају поступка има релативну правку снагу. Поводом давања изјава о прихватању или о одрицању од наслеђа, поставља се, с обзиром на текст одредаба чл. 218, ст. 3, и чл. 220, ст. 3, питанье до кога тренутка може заинтересовано лице дати овакву изјаву. По првој од наведених одредаба рекло би се да би се она могла дати до завршетка поступка расправљања заоставштине, а то значи и у трећем степену, док из друге од цитираних одредаба излази да се изјава може дати само до доношења одлуке у првом степену, дакле и после рочишта за расправљање заоставштине. Ми бисмо ово питање решили тако да се изјава може дати до доношеньа одлуке у првом стедену. Супротно решење значило би уствари да се заинтересована странке лишавају једне или чак двеју инстанца, или да би виша инстанца, кад јој стигне оваква изјава, била дужна да врати првој инстанци цео предмет. И једно и друго тешко се може примити. Кад кажемо да се, по нашем мишљењу, може изјава поднети до доношења одлуке у првом степену, онда мислимо да заинтересовано лице може то учинити и у току спора на који je ос'тавински суд улутио странке, па и после окончања тога спора. II У начину на који je регулисан поступак у случају супротяих наследничких изјава, лежи значајна разлика између нашег предратног й данашњег права. Док je до предратном праву суд упућивао на парницу наследнике кад год ае њихове изјаве узајамно искључују или ограничавају (§ 98 Закона о ванпарничном поступку), дотле ново право стоји на принципу да ванпарнични суд упућује претенденте на парницу само кад су између њих спорне чишенице од којих зависи њихово право (чл. 223). Ако, пак, међу наследницима нису спорне чињенице на којима они заснивају своје претензије, него постоји спор о примени прописа, тај спор решиће сам ванпарнични суд решењем о наслеђивању по закључењу расправе заоставштине. Од овог принципа закон дредвиђа отсТупања, садржана у чл. 225. На та отступања још ћемо се вратити, задржимо се засад на самом принципу који je од особитог интереса. Поставльа се питање који су мотиви за овакво уређење. До нашем мишљењу, они леже у тежньи за убрзањем расправе заоставштине. Та he ср расправа брже свршити ако спорна питакьа примене правних прописа решава сам ванпарнични суд, него ако