Анали Правног факултета у Београду

ДИСКУСИЈА

327

одређеније изврши. Та би се мисао могла изразити одредбом да јавно правобраниоштво покреће и води управни спор (или да заступа у управном спору) ако je управним актом повријеђен закон у корист појединца или правног лица а на штету имовинских интереса политичко-територијалних ј единица. У том случају било би извјесно да јавно тужиоштво покреће и води управни спор против свих незакокнтих удравних аката који нису произвели имовинску штету што би одговарало функцији и задацима јавног тужиоштва. Даљи корак у надлежности између јавног тужиоштва и јавног правобраниоштва могао. би се учинити ако бисмо као критеријум узели и право управљања. Ако то не бисмо учинили, можда бисмо се изложили опасности да јавно тужиоштво не могне уошпте наћи своју надлежност у управном спору када je незаконитим управним актом проузрокована имовинска штета. Према томе, сматрам да би у Закону о јавном правобраниоштву требало изразити мисао да јавно правобраниоштво покреће и води управни спор (или заступа у управном спору) ако je управним актом повријеђен закон у корист појединца а на штету друштвене имовине којом управљају политичко-територијалне јединице и њихове установе којима je признато својство правног лида. Тиме би било извршено довољно одређено разграничење надлежности. Јавно тужиоштво би покретало и водило управни спор против свих управних аката којима je повријеђен закон у корист појединца a није проузрокована имовинска штета, као и против оних којима je ,проузрокована имовинска штета на имовини којом не управља ниједна политичкотериторијална јединица или њена установа, a јавно правобраниоштво против управних аката којима je повријеђен закон у корист појединда и причињена штета на имовини којом управљају политичко-територијалне јединице и њихове установе. Јавно тужиоштво би имало и супсидијарну надлежност у смислу чл. 9 Закона о јавном тужиоштву. Постоји, најзад, и мигшьеьье да јавно правобраниоштво не би .могло водити управни спор против незаконитих управних аката које су донијели управни органи политичко-територијалне јединице коју iOHO заступа. Према томе мишљењу, јавно правобраниоштво то не би могло чинкти зато што су и јавно правобраниоштво и управни органи у тим случајевима органи исте политичко-територијалне јединиде, те се јавно правобраниоштво не би могло појавити као заступник те јединице. Поред тога, наводи се да јавно правобраниоштво не би могло покретати и водити управни спор у тим случајевима joui и због тога што би се томе противио пародии одбор чији je управни орган донио управни акт. Сматрам да такво становиште није основано. Оно би уствари имало за последицу да јавно правобраниоштво до правилу не би могло покретати и водити управни спор. Наиме, јавно правобраниоштво локалних политичко-територијалних јединица у том случају не би могло водити управйи спор против незаконитих аката управних ограна народних одбора; покрајинско, републичко и Са-