Анали Правног факултета у Београду

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

326

Сматрам да je ово схватање неосновано, jep je Законом о јавном тужиоштву, јавном тужиоштву дато овлашћење да покреће и води управни спор кад je управним актом повријеђен закон у корист појединца а на штету друштвене заједницг. Тиме je извршен пренос једног дијела надлежности јавног правобраниоштва у управном спору на јавно тужиоштво. На тај начин и јавно тужиоштво и јавно дравобраниощтво, свако у сводим границами к oje треба одредити, постало je надлежыо да покреће и води управни спор. То значи да јавно тужиоштво у управним споровима има своју посебну и искључиву надлежност а не само супсидијарну надлежност. Када то не би било тако, онда би пропис чл. 8, ст, 1, Закона о јавном тужиоштву био потпуно сувишан, jep je супсидијарна надлежност јавног тужиоштва за употребу свих правних средстава установлена прописом чл. 9 истог Закона. Према томе, ј авно тужиоштво у управном спору има и своју сопствену, искључиву надлежност и супсидијарну надлежност. Међутим, да би се отклонила тешкоће у практичној примјени оба закона, потребно je гетто одређеније разграничили посебне надлежности јавног тужиоштва и јавног правобранионггва у управном спору. То се може учинити у новом Закону о јавном правобраниопггву. Оријентадија за разграничене дата je у чл. 8, ст. 1, Закона о јавном тужиоштву. Према том пропису, јавно тужиоштво je овлашћено да покреће и води управни спор ако je управним актом повријеђен закон у корист дојединца а на штету друштвене заједнице. Под „друштвеном заједницом“ из овог прописа очигледно се мора подразумијевати читава наша друштвена заједница, а не поједине политичко-територијалне јединице. Према томе, у новом Закону о јавном правобраниоштву треба изразити мисао да оно покреће и води управни спор ако je управним актом повријеђен закон у корист појединца, а на штету (поједине) политичко-територијалне јединице. Тиме би теориски било извршено разграничење надлежности. Међутим, нарочито обзиром на недовољно пречшићене својинске односе у нашој земљи, питане je да ли би за практичну примену закона такво разграничење било довольно јасно, тј. да ли би у .пракси било лако утврдити када je реч о штети за читаву друштвену заједницу а када о штети за поједине политичко-територијалне јединице. Посебно je питане незаконитих удравних аката којима je повријеђен закон у корист појединаца a није причинена имовинска штета ни читавој друштвеној заједници нити по ј едино ј политичко-теријаторијалној јединици, jep може бити и таквих незаконигих управних аката. Стога сматрам да би при изради Закона о јавном правобраниоштву требало разграничена надлежности између јавног тужиоштва и јавног правобраниоштва у управним споровима извршити на што одређенији начин. Пошто je јавно правобраниоштво орган који врши заштиту имовинских интереса политичко-територијалних јединица, можда би нам узимане такве иегове функције у обзир при разграничену надлежности дослужило да се разграничена