Анали Правног факултета у Београду

262

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

прэвни а не чињенични спор. Свакако he врховни судови народних република и Савезни врховни суд имати у својој пракси поовом питању једну стваралачку улогу. У чл. 223, ст. 2, дати dy примери чшьеница које су међу претендетима на наслеђе најчешће спорне. Мислимо да je тај избор добар. С обзиром на данаппье стање науке, треба приметит ово; док je спор о садржини тестамента увек чињенични, дотле спор о његовој пуноважности може бити било чињенични било правим. Чињенично je питање, напр., да ли je тестамент истинит, да ли je од изузетних прилика у којима je усмени тестамент направлен прошло 30 дана итд. Реч je, напротив, само о правној оцени кад један претендент тврди насупрот другоме да je тестамент непуноважан зато што не испугьава све захтеве у погледу форме (напр., у случају из чл. 71 сведоци се грешком суда нису потписали на самом тестаменту него на сгудском записнику). Исто то треба приметити и за однос који условл>ава право на наслеђе. Реч je р чињеничном спору ако, напр., један претендент на наслеђе оспорава посггојање чшьеница из којих други претендент, ванбрачпи син остэвиочев, изводи да га je отац признао за своје дете. У истом случају реч je о дравној оцени ако један претендент другоме не пориче постојање тих чињеница, али пориче да су оне такве да сје из њих може извести закључак о признању ванбрачног очииства (чл. 23, ст. 3). Чињенични спор о томе да ли се неко одрекао наслеђа (чл. 223, тач. 5) наступиће у пракси врло ретко. Такав спор постојао би у сШучају кад je неко други, издајући се за наследника, дао суду изјаву о одрицању, или ако наследник тврди да са умрлпм претком није никад закључио уговор о одрицању од наслеђа (чл. 136 и 140). Можда би био прикладнији пример који би се односио на чл. 138: чшьеница о томе да ли je наследник располагао заоставштином и тиме лишио сјебе права да се од наслеђа одрекне (али правно je питање да ли у његовим изјавама и радњама стоји посао који има карактер правног посла росполагања). У примену права спадају и они случајеви у којима Закон о наслеђивању оставља суду да он оцени да ли су према околносгима датог случаја испугьени услови за постојање једног животног појма, својства једног односа или ствари и сл. Да ли се из начина живота оставиоца и његовог брачног друга може извести закључак да je њихова заједница престала чл. 27, тач. 3; да ли брачни друг, родитељ, нужни наследници имају нужних средстава за живот чл. 28, 29 и 30; да ли одређени предмети служе за задовољење свакодневних потреба наследника који су живели у заједничком домаћинству са оставиоцем, или су то предмети знатније вредности (напр. уљана слика, тепих, радио-а,парат); да ли he се издаци које je оставилац учгшио за школовање наследника после обавезног школовања урачунати у његов наследии део, итд-