Анали Правног факултета у Београду

РАСПРАВЉАЊБ ЗАОСТАВШТИНЕ

263

—• све су то питања за која roiqy предвиђена решеша у одредбама оеог закона, него их оставински суд решава према ставовима искуства, полазећи од оних елемената ко je закон предвиђа (8). Код разлога за искључење и недоцтојност (чл. 47 и 131) треба, по нашем мишљењу, разликовати две трупе: једну, коју чине кривична дела и другу, у коју улазе остали разлози. Код прве трупе разлога, треба применит одредбу чл. 174, по којој се у поступку расправљања заоставштине дримењују правила парничког поступка, уколико Законом о наслеђивању није друкчије одређено. То значи да je оставински суд везан правноснажном пресудом кривичног суда којом се утврђује постојаше кривичног дела и одговорност наследника искљученог од нужног дела или онога наследника чија се недостојност истине. Ако кривични поступак тече у време расправљања заоставштине, или ако се тек у то време постави питање постојаша кривичног дела, оставински суд може, по правилима парничног поступка, сам решит то питаше или прекинути поступак и сачекати завршетак кривичног поступка. Но, обазрив судија ретко ће доносит решење пре него што се на кривичном путу рапгчисти питање постојаша дела и одговорности. У погледу друге трупе разлога за искључење и недостојност нажило 6и оно што смо рекли о чишеничном и правном питашу. Како се понашао наследник према осугавиоцу, то je чишенично питаше, а да ли у том понашашу лежи теже огрешење према оставиоцу (чл. 47, тач. 1), то je ствар правке оцене. Чињенично je питаше да ли je наследник пружао оставиоцу средства за издржаваше и колика су та средства била, а правно питаше je да ли у величини тих средстава треба видети огрешеше о законску обавезу издржаваша (чл. 131, тач. 4). Понекад може међу наследницима бити спорно и чишенично и правно питаше. Напр., један наследник оспорава истинитоат тестамента, а за случај да суд нађе да je тестамент истинит, оспорава му пуноважногт због недостатка форме. Или, наследник, чију недостојност други наследницу истчу, пориче да постоје чишенице из којих они изводе да се отрешио о обавезу законског издржаваша према оставиоцу, а за случај да ое шихово чишенично тврђеше покаже као тачно, пориче да се из шега може извести огрешеше о доменуту обавезу. Други, евентуални приговор, као што су ови у наведеним примерима, може странка ставит и у току парнице на коју je упућена. У оваквом случају парнични суд решава о свима питањима, како чишеничним тако и дравним. Друкчије je тешко замислити, jep пресуда треба да утврди међу странкама спора да ли тужилац уопште има наследно право а не да ли га има само с обзиром на спорне чишенице.

(8) Постојање чиньеница из којих се изводи закључак да je бранна заједнида између оставиоца и његовог брачног друга престала, јесте чшьенично питагье. Исто je тако чињенично питање која средства за издржавање имају брачни друг, родитељи и нужни наследници и колико та средства износе. Све су то чињенице ко je се у случају спора доказују.