Анали Правног факултета у Београду

352

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

садржај и величину „тежину“ опасности кривца in concreto. По ономе што je учинилац предузес и како je предузео, колико je показао смишљености и упорности при извршењу дела у питању, а нарочито побуде из којих ce je одлучио на извршење дела и изврщио га, и држање учиниоца после извршеног дела, претставл>ају околности чисто субјективне природе, околности, које су у природа самога учиниоца и његове психе и свести са којима ce je одлучио на извршење дела, односно како се односио према свом делу кад га je већ учинио. Околности, међутим, под којима je дело учшьено, ранији живот и личне прилике учиниоца, јесу околности објективне, али које се и као такве тичу кривца. Ове околности треба да покажу у коjoj je мери учинилац био под њиховим 'утица ј ем кад je доносио одлуку за извршење дела, као и при самом извршеньу, управо у којој je мери његово психичко ставье, његова свест, могла да буде у зависности од ових околности, и да ли je то и у којој мери могло бити од утицаја на његову разборитост, на његово потпуно „слободно“ одлучившье, и у вези са тим, на степей вьегове кривизне одговорности за учињено дело. Зато, иако смо утврдили постојање дела и његова учиниоца, постојање кривца можемо утврдити само правилном анализом и оценом свих нагтред наведених околоности, а исто тако и степей његове кривизне одговорности, и одмерити му правилно казну у границама његова умишљаја за -учињено дело, чл. 7 Кривичног законика. Ове су околности до те мере одлучујуће да оне определи у врсту и меру заслужене казне која се кривцу може изрећи само за оно дело, за. оно проузробовање које je обухваћено његовим умишљајем, које je, дакле, садржај његове „кривице“, а не и цреко тога. Било би стога исправније рећи мада je друкчије уобичајено углавном под утицајем дводеобне доктрине да ми и немамо „тешких“ или „лаких“ кривичних дела, већ тешких и лаких криваца. То се најбоље вида из примера чл. 135, 136 и 137 Кривичног законика, у којима имамо заштићено исто правно добро, исто проузроковање потпуно уништење заштићеног добра, лишење живота човека а различите врсте кривца, и то различите баш по испОЈвеној опасности оног кривичноправно релевангног психичког станьа ко je их и чини кривцима, и у зависности од тога предвиђене и различите санкције према ныша. . Ови примери најбоље показују како опасност не долази и не мери се само према „делу“ и његовој опасности, већ у првоме реду према кривцу и од њега иопољеној опасности ,према нападнутом, заштићеном добру, а затим и према друштву као целини. Према томе природа и значај дела, а то je управо оно што чини његов систематски појам и биће, не могу се узимати у обзир при одмераваньу казне кривцу за дотично дело било као отежавајуће, било као олакшавајуће околности.

Др. Саво Стругар