Анали Правног факултета у Београду

IN MEMORIAM Др. ГРГУР ЈАКШИЋ (1871—1955)

Осамнаестог октобра 1955 умро je y Београду професор Универзитета др. Гргур-Гига Јакшић. Његовим нестанком Правни факултет y Београду изгубио je свог првог сталног наставника дипломатске историје, наша ксториска наука веома солидног научног радника, наша заједница одличног родољуба и грађанина, a наше друштво изванредно доброг човека. Гргур Јакшић родио ce y Чачку 21 фебруара 1871. Филозофски факултет je свршио y Београду (1891), a затим je (1893) постао наставник y гимназији. У Паризу ce, као државни питомац, одао ближем проучавању савремене исторхје. Може ce рећи да ce он отада посветио историји српског народа и одбрани српских и југостовенскпх интереса. Гргур Јакшић je докторирао на Сорбони, 1907, својим делом Евр<та V. саскрс Србије, које je одмах привукло пажњу како наших тако и француских историчара. Његове студије о Акерманској конвенцији, Тајној конвенцији, Абдикацији краља Милана, Новчаним. невољам краља Милапл, Басни и Херцеговини. на Берлгшском конгресу, Покушају анексије Босне и Херцеговине (1882 —1883), овај .последњи рад y сарадњи са Војотславом Ј. Вучковићем, заснивају ce на неискоришћеној архивској грађи и одличном познавању како наше националне тако и опште дипломатске историје. Још необјављени ридови: Француски документи о Првом и Другом српскол устанку (1804 —1830), Дневник Albert-a Malet-a. (1893 —1894) и Спољна политика кнеза Михаила плод су сарадње Јакшића и Вучковића. Свака дубља анализа и суд о објавл>еним и необјављеним радовима професора Јакзпића, као и збиркама докумената које je он издао (Преписка Илије Гарашанина , књ. I, 1893 —1849, и Писма Филипа Хру.стића Јовану Ристићу, 1868—1880) јасно би указали да he и будући историчари тешко моћи мимоићи шегова разматрања и запажања, увек саздана на провереним документима. Од не мање je важности и делатност Гргура Јашпића као публицисте и јавног раднлка на пропаганди српске и јутословенске ствари y Пармзу од 1907 до 1921. Од анексионе кризе па до завршетка Првог светског рата он je умешан y сва збивања наше националне историје, трудећи ce да упозна француску и западну јавност са сррским питањем и националним уједињењем Срба, Хрвата и Словенаца. Тај позив га доводи y везу с плејадом француских историчара тога доба као и са извесним француским новинарима и државницима чија he потпора бити драгоцена нашој националној ствари како y борби дротив бивше Аустро-Угарске и њених савезника тако и ггротив оних држава који he, no окончаном Првом светском рату, тежити да ce npoxm-ipe на рачун територија настањених нашш живљем. Било да доприноси објављивању чланака и расправа y прилог наших интереса, било да ce сам лати пера, Гргур Јакшић ce показује као веома обавештен и npoницљив бранилац наше ствари. Једног дана ће сигурно неки историчар схвадити значај тих његових разбацаних чланака и расправа (углавном y дневним листовима Le Temps и Le Journal des Débats)