Анали Правног факултета у Београду

трошковима производње, али потпуно одбацује солуцију да ce политика цена дугог периода има одређивати на принципу минимума просечних трошкова горедузећа. Тиме он уједно долази и до проблема теориских основа инвестиционе гголитике која je нужно повезана са проблемом структуре цена дутог периода и принципа на којима ce она заснива. Шта нам Кршинамурти нуди y замену место принципа просечног трошка производње за цену дугог периода? Он нам нуди приацлп нето добити друштва (net advantage). Ова нето добит изражава разлику између укупне користи друштва од производше дате врсте производа и укупних друштвених трошк-ов-а притом. Примена овог принципа посебно ce одражава на фиксне факторе производгве. Она значи уствари одустајање од маргиналистичке технике обрачунавања цена фактора који улазе y производњу, тј. структуру цене производње (input criterion) и која ce састоји y јединству цене фактора и вредности граничног производа. Јер примена овог принцида ни теориски ни практично није одржива на фиксне факторе. Привдена једне производне јединице, напр. веће машине y неком погону, неће имати за последицу само мали диференцијални прираст производње, y ком случају sи, сходно маргиналистичкој техници инфинитезималног прорачуна, моглјч изједначити вредност црираштаја и тржишну цену. Отуда и укупни добитак за друштво као целину (total gross benefit) не може бити адекватно изражен y тржипшој цени коју би потрошачи били спремни да плате „за последњу јединицу производње помножену са бројем јединица производа I '. Другим речима, трошкови водње изражени y тржишној цени уколико ce тич[е фиконих фактора не могу бити критеријум за формирање нових инвестиција (тј. фиксних фактора производње), јер ce не моту учинитд зависним од тога y којој мври .су потрошачи неиосредно спремни да плате њихове трошкове, нити ce могу заснивати на принцшпу „профита“ или „губитака“. Водећи социјални критеријум за трошкове ове врсте биће само да ли крива укупне тражње за производе нових инвестидија je „изнад“ или „испод“ криве могуће тражње других, непроизведених добара, чија je евентуална производша онемогућена већ ангажованим факторима производње y постојећим инвестицијама. To je утилитаристичком симболиком изражена разлика између интензитета датих потреба изражсних y ефективној тражжи и интензитета потенцијалних потреба, изражених y имагинарној новчаној тражњи потрошача. Или математичким језихом изражена разлика између интеграла укупне суме потротачке добитд (total benefit) изражене као збир функција појединачне тражње vz интеграла укупних трошкова производње, дефинисане као збчр функција граничних трошкова појединачних фактора производње. Преведено на мање апстрактан језик политике цена и инвестиција y планској гпривреди, ствар би ce мотла свести на следеће конкгоетније односе. Са гледишта производних јединица (фирми) економска калкулација цена садржавала 5ч само такозване оператквне трошкове производње (operating cost), тј. трошкоае за примену и одржавање фиксног кахштала (fixed equipment), и њена би главна ставка била трошкови за радну снагу. Ова јединствена цена планске привреде формирала би ce аналогно тржишној цешг кратког периода y условима потпуне конкуренције, тј. пена би била једнака граничном дрошку ггродзводње. Услед пораста фиксних елемената производње (пораста органског састава капитала) та би пена упоредо са све мањим релативним учешћем оперативнl4х тоошкова била 'све мања, a и: већ сада код низа јавних услута тгракTZ4HO сведена на нулу (путеви, хидроцентрале, телефон, електрична

477

ПРИКАЗИ