Анали Правног факултета у Београду

Римско друштво je друштво земљовласника, новчаяе аристогаратмје и робова које признаје једну једину политичку слободу, слободу ботатих. Y њему стварно нетто значе једино земљовласници који су услед знатне ренте сврстани у прве разреде комиција, и капиталисти из ordo equester који контролишу трговину и прикупљање пореза; и сви ови богаташи теже да задрже у својим рукама политичку власт. Главна карактеристика демократије, чак и либералке, јесте да и највиша државна звања буду приступачна свима; ово je међутим у Риму била само једна прилично нереална могућност. Међу вонзулима који су били на власти у времену од 367 до 63 године пре н.е. само 15 ших није потицало из старих породица из ordo senatorius. Овэко je изглодало схватаьье слободе из аспекта унутраппьег јавног права. Посматрајући кроз призму међународних односа, вида се да су Ришьани били, као уосталом и друти антички народи, искључиви; они су имали два схватагьа слободе, једно у односу на себе и друто у погледу других народа. Федеративно уређење, помоћу кога су Римљани остварили своју експанзију у Италији, одувек се састојало од неравноправних савеза, foedera iniqua који су обавезивали савезничке народе да признају сувереност Рима, servare maiestatem populi Romani. Живећи у свету који je у ратном заробл>еништву видео извор ропства, римско право je ратно заробљеништво римског грађанина сматрало за противправяо ропство, за iniusta servitus. Ни у области приватног права слика није много другојачија. У почетку својих икституција (1, 9) Гајус нам говори о основној подели л>уди на слободне и на робове: summa divisio de iure регsonarum haec est, quod omnes homines aut liberi sunt aut servi. Овде се може запазити карактеристика старот права, а римског права напосе: једана стварна слобода je слобода римског грађанина. С правом се тврди да се кондепције libertas и civitas подударају, да je у Риму и према Римљанима слобода била синоним права грађанства. Слобода Ржшьанина и његово право грађанства су иста ствар, посматрана из два разлкчита аспекта: реч libertas указу je пре свега на положај поједанца као таквог, док реч civitas има у виду његово место у државној заједннци (Wirszubscki). Међутим, ово je схватање класичног римског права, дакле права које се развило после освајања извршених у Средоземљу и које je цветало за све време принципата до половине трећег века наше ере. Несумшиво je да оу у овом периоду највећег политичког сјаја Рима libertas и civitas били коинцидирајући појмови. Али питање je да ли je одувек било тако? Да ли су у Риму већ у јвдном давнем периоду постојали liberi који нису били римски грађани, односно да ли су Римљани знали да чак и у оквиру своје организације у пракси разликују појмове civitas и libertas (а друга je ствар то што су имали јасне претставе о њима)?

2

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА