Анали Правног факултета у Београду

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

36

стенцију, већ, под извесним условима, чак и онда кад овај нареди да ce- као његови војници боре против непријатеља (Lev. XXI стр. 115). Ово последње право, које je, уствари, само једна бизарна дедукција из основног егоистичког принципа Хобзове етике, било, je пропагирано, као што je познато, само од стране язвесннх новијих екстремко-индивидуалистичяш оријентисаних социјално-политичких аутора, али оно далеко превазилази и најсмелије захтеве традиционалне индивидуалистичке школе. Овај други (мада, истина, не основни) либералистичко-индивидуалистички аспект Хобзове конструкције друштвеног уговора који, очегледно ,упозорава на унутрашњу некохерентност и рротивречност читаве Хобзове политичко-философске систематике показухе да je велики енглески хюлитички мислилац исто толико снажно био захваћен духом радикалних стремљена (која су се постелено све више почела испол>авати већ и у друхптвено-политичким сукобима његовог доба), колико je био импресиониран историском мисијом апсолутистичке државе. На колико да су економски и политички интереси енглеског племства доиста умногом били нераздвојно везани са интересима младе енглеске буржоазије, ипак je ова последшај, будући носилац прогресивних тенденција, била далеко више заинтересована за стварање једног друштвеног система у коме he слободна утакмица појединаца бити главна полуга дальег развода капиталистичке привреде. Утолико je и сукоб иЗмеђу племства и гражданства био неизбежан. Сам Хобз, иако je у лочетку несумшиво одржавао ррисне односе са дворском властелом и присталицама монархије, држао се врло лојално према републиКанском поретку и штавише у Левщйтану одвећ јасно рачунао с КрОмвеловом победой. Истицањем неприкосновености и легитимности читавог комплекса индивидуалних права и амбиција, Хобз je, неоспорно, тачно уочио тенденције даљег друштвеног и политичког развоја (16): поставлявшем проблема обима или граница државне интервенције у социјални живот и сферу политичких слобода, он je, уствари мада и не слутећи то умногоме био весник грађанске револуције. Док je његова концепција државе - Левијатана у потпуности служила традицији политичког апсолутизма, његово залагање за признаше личних слобода на основу рриродноправне аргументације може ce схватити као драматичан пролог либералистичких перспектива развоза, што нам, несумњиво, даје. извесно право да и Хобза убројимо у ред првих теоретичара модерног индивидуализма. Ово чудно преплитање ауторитарних и индивидуалистичких мотива у политичкој философији Томаса Хобза за коју je, као што се на основу претходних излагагьа лако може закльучити, ка-

(16) G. Jellinek: Die Politik des Absolutismus und die des Radikalismus. Hobbes und Rousseâu. Ausgewählts Schriften und Reden, П, Berlin, 1911, стр. 20 —2l. G. Sabine: op. cit., стр. 467: „Овај јасно изражен индивидуализам чини Хобзову философију најреволуционарнијом теоријом тог доба. Поред тога, његова одбрана монархи je била je површна . . . штавише, он je открио и најавио дух који ће покретати социјално мишљење још најмање за два столећа, дух laissez faire“.