Анали Правног факултета у Београду

МОТИВИ ХОБЗОВЕ ПОЛЙТИЧКЕ ТЕОРИЈЕ

35

благосташе народа и државе“ (De Cive ХШ/15 стр. 222). Доследно свом основном философском убеђењу, Хобз дефинише Слободу као отсутво препреке или протиплиьа, тј. као отсуство сполашньих сметши кретању. Отуда je, по његовом михцљењу, Слободан онај човек „који није опречен да учини оно ппо хоће у погледу оних ствари које je по својој снази и интелектуалном узрасту способан да учини“ (Lev. XXI стр. 110). Нужност постојања правом нерегулисаних акција грађана условлена je фактичном немогућношћу суверена да обухвати сву разноликост и сложеност друштвених одяоса, док je стварно уживавье Слободе везано за природно право које важи независно од државне власти. Док je у оквиру првобитног решеша друштвени уговор значио тотално одрицанье од природне слободе и тотално подвргавање грађана суверену, сада je утврђено да je друштвени уговор у исти мах основ не само обавезе, већ и слободе грађана (for in the act of our. Submission, consisteth both our Obligation, and our Liberty, Lev. XXI стр. 114). Накладно, Хобз, дакле, инсистира на томе да докаже да достоји читана листа случајева у којима грађани с првом (without Injustice, Lev. XXI стр. 114) могу одбити извршегье суверенових наредби. „Пристанак једног поданика на покораваше сувереној власти каже Хобз изражен je у овим речима; Ja потврђујем или прихватам све кьегове поступке“. „Али у тим речима додаје он одмах није садржан и пристанак на потпуно ограничавање његове раније природне слободе“ (Lev. XXI стр. 114). Примери које Хобз наводи да би показао границе у којима једино постоји обавеза поданика на покорност Суверену могу се, углавном, сврстати у две трупе. С једне стране, обавеза поданика траје онолико дуто, и нимало више, колико траје и ефикасност суверенове моћи да их штити. Омисао и циљ покоравања je у заштити: ако je суверен неопоСобан да и даље дружа заштиту својим поданицима, самим тим црестаје и шихова дужност да му се даље покоравају. Ова обавеза престаје и у неким посебним ситуацијам а, као напр. кад je суверен зароблен од стране непријатвла, кад je суверен одустао од далег вршевза власти (односно кад je суверен, уколико je у питању монарх, абдицирао, било само у своје име, било и у име својих наследника), кад je суверен побеђен у рату,, као и у случају кад je поданик осуђен на казну прогона из земле, али само дотле док ова казна траје. С друге стране, поданици су слободни да одрекну послушност суверену у сваком кад су његове конкретне наредбе или забране супротне основном цилу установе суверености као такве, тј. кадгод противрече основној функцији највишег друштвеног азтсоритета која се састоји у одржавалу реда и мира међу поданицима односно у заштити њихових личности било од обостраног вређања било од заједничког непријатела. Хобз иде тако далеко у истицању легитимности индивидуалних права и асртирације да штавише изричито тврди да грађани могу послушност суверену не само онда кад овај потегне на гьихову егзи-