Анали Правног факултета у Београду

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

34

сциплине од стране политичке власти над њим, доћи до изражаја његова друга, друхнтвена природа у чему су већ у подпуности садржани сви елементи за конструкцију друштвеног уговора у антилибералистичком смислу неоопорно je, ипак, да je Хобзова политична доктрина далеко од тога да буде само једна апотеза рационалног оправдања апсолутне власти. Штавише, уместо свега друтог шт.о би се пре очекивало већ с обзиром на полазне премисе и дедукције, у даљим излагагьима стзојих политичких схватагьа Хобз предлаже једно сасвим друкчије објашњеше мотивације друштвенсг уговора, тако да се пред нама наједном' открива један у начелу друкчијк, један радикално индивидуалистички аспект гьегове политичке филоеофије. Обрт je, ыесумтьиво, драматичан и парадокс'алан. После свих могућих реквизита апсолутистичке догматике са изузетком једног јединот, тј. теократске легитимације политичке власти Хобз накладно износи у предай план једну природноправну концедцију чији je стожер „узајамни однос између заштите и покорности“ (the mutuall Relation between Protection and Obediece, Rev. A Review and Conclusion, стр. 391) (15). Довољно je већ карактеристичка, уосталом, и сама чивьеница да Хобз посвећује посебна поглавл>а једном иитању које у оквиру опттггих претпоСтавки његовог учења уствари нема никаквог смисла. Нека се прочита напр. поглавље „о дужностима оних који поСедују државну власт“ (De Cive ХПI стр. 212—225) или поглавлье „о слободи поданика“ (Lev, XXI стр. НО —117). Кааша je њихова функциј.а у целини Хобзове политичке теорије? Као што ће одмах бити показано, овде je у питању један сасвим друкчији извор Хобзове политичке инспирадије, који се никако не може довести у везу и измирити с оним првим о коме je досад било речи. У излагањима поменутих поглавља Хобз, найме, напупгга своје Нрвобитно гледиште да je свако правно или теориско ограничење државне власти нелогично и немогуће, и насупрот томе развија једну изразито либералистичко-индивидуалистичку тезу. Хобз пре свега упозорава на то да треба тежити идеалној равнотежи између личне слободе и државног ауторитета: „Као што се вода устоји и пропадне ако je затворена са свих .страна, а шири се у свим правцима и утолико снажније отиче уколико je више отворена и уколико налази више излаза, тако би и грађани постали тупи и сметени ако нипгаа не би смели да дредузму без законског одобреша. Ако би им, међутим, све било дозволено, они би се потпуно расули. Грађани уживају, дакле, утолико више слободе уколико закони више ћуте, тј. уколико je већи број законом нерегулисаних односа. Јер задатак закона није у томе да онемогући људску активност, већ само да je води, исто онако као што je и природа одредила обале свим рекама не због тога да би их зауставила, већ да би им дала правац. Меру слободе треба одредити с обзиром на

(15) Упор. F. Tönnies: op. cit., стр. 257, и нарочито L. Stephen: op. cit., стр. 210 18.