Анали Правног факултета у Београду

државног характера. Из њих ыожемо сазнати како су се развијали тадашњи међународни односи, а и какве су биле функције владаоца у таквој градској држави средње величине. Ови нам омогућавају и познавање економских и социјалних прилика. Много се помиње често пописивање становника и то због војничке евиденцпје. Овом приликом вршила се и нова подела поља, ма да се осећа и тенденција да се поделе само поља умрлих и избеглица. Најзападнији народ, који je примио клинасто писмо од Сумераца, били су индоевропски Хетити (44), који су живели у средини Мале Азије. Њихова држава je постојала око шест векова, отприлике од 1800 до 1200. О Хетптима има још много нерешених проблема. Beh њихово име je оспоравано, јер као Хетите називамо горњи индоевропски слој који»је владао над старијим протохатиским становништзом. Обоје се у току векова тако спојило да у правним изворима нигде више нема разликовања између Хетита и Протохатијаца. У историји хетитске државе обично разликујемо стару и нову државу. Граница међу гьима биће око 1450. Из старе државе ваља напоменути три натписа јавноправног садржаја. У најстаријем хетитском тексту прича Аниташ, крал, града Кушара, да je порушио град Хатушаш а на шеговим рушевинама nocejao je коров у знак да се град не сме обновити (45). Касније je ипак Хатушаш постао престоницом велике хетитске државе. Крал. Хатушилиш I у свом политичном тестаменту обавештава збор својих великаша (pankuš целокупност) да je отстранио досадашњег престолонаследника и место њега цзабрао другог. Овоме даје интересантна упутства за живот и за владање (46). На свршетку старе државе крал. Телепинуш сазвао je скупштину великаша (pankuš) и тамо прогласио закон о наслеђивању престола. Збору великаша признао je право да може судити крал.у и осудити га на смрт. Његов закон садржи и неке одредбе о судству. Овај je закон историски најстарији уставнй закон (47).

(44) За општу оријентацију : A. Goetze: Kulturgeschichte des Alten Orients (Handbuch der Altertumswissenschaft, Ш. 1,3): Kleinasien. München 1939; Louis Delaporte: Les Hittites (L'Évolution de l'Humanité). Paris, 1936; Kurt Bittel: Grundzüge der Vor- und Frühgeschichte Kleinasiens, 2. Ausg., Tübingen, 1543; Gius. Furlanl: Saggi sulla civiltà degll Hittitl, Udine. 1939; Eugène Cavaignac: Les Hittites (L'Orient Ancien Illustré) Paris, 1950; O. K. Gurney: The. Hittites (Penguin Books), Harmondsworth, 2. Ed., 1954 В. Hrozny-јева je заслуга што je открио индоевропски характер и уопште разумевање хетитског језика.

(45) Транскрипцију текста гл. код Johannes Friedrich: Hethitisches Elementarbüch. 11, Heidelberg, 1946, pp. 55 s., упор. p. 77. Текст je обрадио В. Hrozny: L'invasion des Indo-Européens en Asie Mineure vers 2000 av. J. - C. (Archiv Orientâlnl, I. 1929. pp. 273—299). Упор. H, G. Güterbock: Die historische Tradition und ihre literatische Gestaltung bei Babyloniern und Hethitern bis 1200 (Zeitschrift für Assyriologie, N.F.X., Berlin—Leipzig, 1938, pp. 45 —149), pp. 139 ss.

(46) Ferdinand Sommer und Adam Falkenstein:' Die hethitisch-akkadische Bilingue des Hattušili I. (Labama II.) (Abhandl. d. Bayer. Akad. d. Wlss., Philos.-histor. Abt., N.F., Heft 16) München, 1938.

(47) Дословни текст ca транскрнпдијом и преводом код Е. H. Sturtevant G. Bechtel: A Hittite Chrestomathy, Philadelphia 1935, pp. 189 ss.: Johannes Friedrich: Aus dem hethitischen Schrifttum, 1. Heft (Der Alte Orient .24, 3. Leipzig, 1925, pp. 21 s.) даје превод, a транскрипцију у своме Hethit.

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА