Анали Правног факултета у Београду

ПОЈМОВИ УЧИНИОЦА КРИВИЧНОГ ДЕЛА И С'АУЧЕСНИКА

459

шиоштва, найме да оно претставља учешће више лица у радњи извршеаа кривичног дела. Међутим, како су организатори Конгреса у начелу издвојили проблеме комплота и договора из окпира постављене теме, чини нам се да и читаво питаше кривца-саизвршиоца остаје пострани. Ипак je целисходно указати на став Југословенског кривичног законика према организаторима злочиначких удружења. Тако чл. 23 прописује: ~Ко ради вршења кривичних дела ствара или искоришћује организацију, банду, заверу, трупу или друго удружење казниће се за сва кривична дела ко ja су произашла из злочиначког плана тих удружења као да их je сам учинио“. Са појмом кривца-извршиоца се повезује и питање „посредног” извршиоца, које се и у југословенском кривичном праву различите третира, найме једни су „за“ а други „против“ ове конструкције. Могућност конструкције „посредног” извршиоца у оквиру Југословенског кривичног законика Б. Златарић види у следећим случајевима: „1. кад се учинилац за радњу извршења послужи другом особом која при том сама не чини кривично дело; 2. кад се учинилац за радњу извршења послужи другом особом која се треба сматрати помагачем у извршењу кривичног дела (случајеви тзв. долозног оруђа); 3. кад се учинилац послужи за радњу извршегьа другом особом која извршујући управо оно што од ње жели посредни извршилац чини и сама кривично дело али друге врсте“. Иначе ван ових случајева Златарић сматра да према Кривичном законику није могућа конструкција „посредног“ извршиоца одређеног кривичног дела уколико постоји непосредни извршилац истог кривичног дела узетог у објективно-субјективном смислу. Тамо где долази до поменуте конструкције не постоји непосредни извршилац тог кривичног дела већ непосредни извршилац радње извршења за то дело које у првом случају нема криминални значај у односу на непосредног извршиоца, док у друга два случаја има, али друкчији од кримналног значаја кривичног дела које се има приписати посредном извршиоцу(s). Полазећи од разликовања кривичног дела од кривичне одговорности и од становишта да Југословенски кривични законик везује одговорност саучесника само за постојање кривичног дела а не и за кривичну одговорност извршиоца кривичног дела, Ј. Таховић се супротставља конструкцији „посредног“ извршиоца у оквиру законика. Уколико долази до случајева у којима се извршилац за извршење кривичног дела послужио лицем које уопште не може извршити кривично дело или не може бити извршилац неког одређеног кривичног дела, реч je у погледу тзв. „посредног” извршиоца, о потстрекачу, помагачу или једноставно о кривцу-извршиоцу „који се за извршење кривичног дела послужује неким средством“, тј. у датим случајевима лицем (6). Тако се конструкција „посредног” извршиоца показује као излишка. Схватање Ј. Таховића je прихватљиво с тим

(5) В. Zlatarić: Krivićni zakonik u praktičnoj primeni, Zagreb, 1956, str. 71. (6) J. Таховић: Коментар Кривичног законика, Београд, 1957, стр. 115 —117.