Анали Правног факултета у Београду

СУДСКА ПРАКСА ДЕРЕЛИКЦИ J А НЕПОКРЕТНОСТИ

1. —■ Године 1953 тужилац je као земљишнокњижни власник захтевао од тужене земљорадничке задруге држаоца земљишта да му од укутгае површине земљишта од 8 кј. и 1103 чвх коју je добио пре рата као доброволец од ондашњих државних органа, враги у посед површину од 5 кј. и 341 чхв (на колико као неземльорадник има право у смислу Закона о аграрној реформи и колонизации), као и да му накнади измаклу добит од 5.000. — динара по катастарском јутру годишње, почев од подношења тужбе -до предаје поседа. Првостепени суд je утврдио да je тужилац, пре рата, земљиште издавао у закуп, да je за време окупације био у немогућности да га коркстк и да je после ослобођења у посед земље, коју сада држи тужена сељачка радна задруга, ушла берберско-фризерска задруга од које je тужилац 1946 захтевао да му се земљиште враги, али je био одбијен како од задруге тако и народног одбора коме се тужилац такође био обратно. Првостепени суд je одбио захтев ' тужиоца, сматрајући да je он услед непостављаша захтева за повраћај непокретности за седам година од 1946 до 1953, оваквим својим поступком напустио своје право власништва. Суд се позвао на правна правила грађанског права по којима право власништва престаје и напуштањем. Другостепени суд није уважио жалбу тужиоца већ je, усвајајући становиште првостепеног суда, потврдио првостепену пресуду. По захтеву за заштиту законитости који je подигао Савезни јавни тужилац, Савезни врховни суд укинуо je ове пресуде и предмет je упутио суду првог степена на поновно суђење, из ових разлога: „Beh самим тим што je тужилац као земљшпнокњижни власник настојао да дође у посед свог земљишта и у 1946 од тадапньег држаоца као и од народног одбора тражио да му се земљиште преда, неодрживо je правно схватање да у конкретном случају постоји напуштавье права својине од стране тужиоца. Напуштакье права својине дереликција je један од видова стицакьа својине до кога долази тако што ce y односу на ствар јавл>а нов субјект који присваја за себе ствар као напуштену од ранијег власника. Уколико je у питагьу непокретност овакво напуштање има да буде манифестовано на начин који ,зак;он изречно одређује, затим изричитим одрицањем од права својине, или најзад таквим држањем власника из кога се може са сигурношћу заюьучити да се он прећутно одрекао свог права својине. У конкретном случају тужена страна се не позива на то да се земљиште по некой од позитивних закона има да сматра напуштеним, као ни на то да се тужилац изречно одрекао свог права својине. То што тужилац у времену од 1946 до 1953 године није поставио захтев да му се земљиште враги, не може се само за себе узети за прећугно одрицање од права својине, када насупрот томе стоји као утвр-