Анали Правног факултета у Београду

484

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

ђено да je тужилац пре тога тражио да му се земљиште преда у посед. Од момента од када je његов захтев од стране држаоца одбијен, отпочео je једино да тече рок у коме се застарелошћу услед невршења права кроз одржај савесног држаоца туби својина, а овакав приговор застарелости тужена страна лије истакла, „Остаје, дакле, да je првостепени суд погрешном примером правила о напуштању права својине повредио закон, а ову повреду другостепени суд није отклонио тако да je и друхостепеном пресудом повређен закон. „Међутим, пошто тужилац у погледу првопостављеног тужбеног захтева није прецизирао који тачно одређени и огра_ ничени део земљишта у површини од 5 кј. и 341 чхв. треба да -му се врати (од укупне површине од 8 кј. и 1103 чхв), а првостепени суд у погледу другопостављеног захтева, накнаде измакле добити, није провео извиђање, то je потребно побијане пресуде укинути и предлог упутити првостепеном суду на поновно суђење ’’. (Решење Савезног врховног суда Гз. бр, 95/56 од 23 новембра 1956). 2. Из самог појма својине излази да сопственик може да напусти предмет својине. У акту напуштања манифестује се његово право располагања, које не мора бити изражено само у преношењу својинских овлашћења на неко друго лице, већ се може састојати y одрицању од свих права на предмету својине, у дереликцији. Да би ce једна ствар могла сматрати напуштеном није потребно да je неко друто лице узело ову ствар у државиыу са намером да je присвоји за себе, довољно je да je власник ствари манифестовао caojy намеру, да се одриче својине на тој ствари, уколико je таква манифестација праћена и једним реалним актом напуштања државине ствари. Тек коегзистенција интелектуалног елемента animu .s-a derélinquendi и реалног напуштагьа државине ствари даје потребив услове да би се једна ствар сматрала напуштена пуста. „За пусто место држи се оно, које je ко својевољно оставио, с намером да се не врати натраг. И оно се држи: а) ако право господара за десет година нема, нити му се за то време трага и гласа зна, осим ако му није било могуће вратити се или јавити се; б) ако je толико времена протекло да je место запуштено у луг обрасло и зато се наново крчити морало; в) ако je прави господар оставио, па дознавши да je други заузео, за годину дана показао се није а могао je” (§ 230 Српског грађанског законика). Оба нижа суда погрешно су применила правила о напуштању својине, јер су из факта да власник није вршио своја права у времену од 1946 до 1953, извела закључак да су испутьени услови за напуштање и престанак својине. Врховни суд сасвим умесно примећује да чињеница „што тужилац у времену од 1946 до 1953 није поставио захтев да му се земљиште врати, не може се само за себе узети за прећутно одрицање од права својине, кад насупрот томе стоји као утврђено да je тужилац пре тога тражио да му се земљиште преда у посед”.