Анали Правног факултета у Београду

СУДСКА ПРАКСА

485

У правној теорији не постоји спор о правној природа дереликције. Дереликција je једнострани правки посао (Wolff-Reiser: Sachenrecht, 111 Band, 1957, 10 издања, стр. 218—220, Staudinger: Kommentar GBB, Bd. 111, 10 издања, 1985/36, Friedrich Lent: Sachenrecht, 5 издања, 1955, стр. 120—122). Овај правки посао састоји се из изјаве воље о напуштању својине и једног реалног акта - напуштања државине. Изјава воље о напуштању својине je непуноважна ако je извршена пре напуштања државине. Међутим, изјава воље о напуштању својине може се дати и пошто je државина била раније престала. За пуноважност акта дереликције потребно je постојање пословне способности титулара. Изјава воље мора бити без мака, иначе ce дереликција може оспоравати због заблуде, преваре или принуде. 3. У образложегьу има једно место према коме би могло изгледати као да je и сама дереликција начин стицања својине. Тамо стоји: „Напуштагье права својине дереликција један од видова стицања својине до кота долази тако што се у односу на ствар јавља нов субјект који присваја за себе, ствар као напуштену од ранијег власника”. Дереликција je, уствари, само начин губљења својине. Дереликцијом ствар остаје без господара ( res nullius), доступна сваком да je може окупирати. Дерелинквирана ствар постаје пояово предмет својине, чим je веко лице присвоји окупира. Једностраном радњом присвајања окупант стиче својину на стварима које не припадају никоме. „За ствари, које нису ничије наслов се састоји у прирођеној слободи посјести их. Начин стечења јесте присвојење, по којем заузима се ствар, која није ничија, с одлуком, држат ју као своју’ речено je у § 381 Аустриског грађанског законика. Сличну одредбу садржи и § 228 Српског грађанског законика: „Неке ствари, које ни у чијој власти нису, може сваки заузети и држати, и тим самим оне прелазе у ньегову сопственост, и он посгаје њихов господар”. Данае, међутим, окупација може бити само начин стицања својине на дерелинквираним покретним стварима, Окупација као начин стицања својине на дерелинквираним непокретностима не долази у обзир, пошто je су-дска пракса после ослобођења заузела став у неким случајевима у којима су у питању биле непокретности без господара, да такве непокретности постају општенародна имовина. Али без обзира на то ко може окупацијом стећи својину напуштених ствари, за стицање својине није довољно да су оне напуштене, већ je поред тога потребно да су оне заузете, окупиране са намером да се присвоје. То je несумњиво и мисао која je изражена у овом решен>у суда, али начин како je то учивьено може створити утисак да се за дереликцију сматра не само губл>ење својине напупкањем, већ и стицан>е ко je би после тога дошло. 4. Друго једно место у образложењу овог решења, на коме je реч о престанку својине „застарелошћу услед невршења права кроз одржај савесног држаоца” захтева такође нека прецизирања. Тамо стоји да од тренутка од када je држалац земльишта одоио за-