Анали Правног факултета у Београду

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

лара обе уговорне стране добијале право да уз губитак капаре односно враћање њеног удвостреученог износа одустану од уговора. Код тих уговора je, дакле, у потпуностй примењиван режим arrhae poenitentialis византиског и других средњовековних права. 3. Као што се види, оригиналност прописа о капари у Дубровачком статуту састоји се у томе што се прена вредности положене капаре разликује њена функција. Ни у једном праву које je могло извршити известан утицај на дубровачко право није примењиван такав режим капаре, нити се слични прописи могу наћи у статутима других далматинских градова. Остали статут наших далматинских градова, уколико се у њима уопште спомиње питање капаре, или одређују да ће њена улога бит само конфирмативна (23), или према вредности предмета уговора разликују да ли he бит конфирмативна или одустаница (24). Једини изузетак чини статут острва Корчуле, који скоро дословно понавља текст одговарајуће главе Дубровачког статута (25), што je, међутим, вероватно последица утица ja дубровачког права на локално право Корчуле. У недостатку потребних извора веома je тешко објаснити услове и утицаје који су довели до стварања ових занимљивих правила о капари у дубровачком праву. Са извесном сигурношћу могло би се закључити ј едино да капара као средство одустанка од уговора значи примену Јустинијановог, односно византиског права (26). Arrha -poenitentialis примењује се, такође, и у правима оних земаља са којима Дубровчани, у доба када je донет Статут и у деценијама непосредно после тога, највише долазе у додир, и ко ja су у области облигационих односа била под непосредним утицајем византиског права а то су млетачко право и право у градовима средњовековне Србије (27). Врло je вероватно

(23) То су статути градова Скадрина (глава 6), Сплита (111 96), и Котора (глава 298). Прописи о капари у прва два статута су много прецизније формулисани него што je то учгаъено у Дубровачком статуту. Према Сплитском статуту капара се даје у присуству два сведока и „ни купац ни продавац не могу раскинути уговор”. О капари према Которском статуту види напомену (34).

(24) Задарски статут, Пl, 25 и 26. Ако je дата капара, обе уговорне стране могу одустати од уговора уз њен губитак, односно уз враћање двоструког износа положеног на име капаре. Изузетак чине уговори о куповини и продаји покретних ствари чија je вредност магъа од двадесет фунти млетачких динара, када je капара само знак да je уговор закључен. После извршене предаје предмета уговора ни у ком се случају више не може одустати од њега, а купац, који не исплати цену у уговореном року плаћа затезне камате.

(25) Статут острва Корчуле, П, 38: ~S 1 quis mercator [...] dederit unum denarium parvum pro arris, mercatum sit firmum et venditor teneatur dare et emptor recipere merces; et ab imo denario supra si aliquis dederit arras, illi, pro quo remanebit mercatum, teneaitur solvere alteri parti arras in duplum’'.

(26) He улазећи y питање да ли je реч о некем континуитету римсковизантиског права у Дубровнику, или о рецепцији римског права. (27) За режим капаре у млетачком праву вади напомену (7). О утидају византиског права на млетачко в. A. Albertoni: Biritto bizantino, dirittl balcanici, diritto italiano, Roma, 1930; F. Brandileone: Il dintto bizantino nell’ Italia méridionale dall VIII al XII secolo, Bologna, 1886. Према Синтагми Матије Властара (ко ja je до душе нешто млађа од Дубровачког статута) ако купац раскине уговор, губи дату капару, а ако то учини продавац, мора je вратити удвостручену. Ст. Новаковић: Матије Властара Синтагмат, Београд, 1907, Глава Д О коуплении и продаии, Закони градский (стр. 80).