Анали Правног факултета у Београду

О КАПАРИ У ДУБРОВАЧКОМ ПРАВУ

4.' На крају није без интереса навести неколико уговора о куповини и продаји из дубровачке праксе крајем XIII и прве половине XIV века, код којих je положена капара релативно велике вредности, a заслужују да се на њих обрати пажња, због посебних модалитета који су били утоворени. 21 марта 1283 закључен je уговор између Мартинусија Марина Растића из Улциша са Бартоломеом де Рубино из Млетака о испоруци дасака у вредности од 10 фунта великих млетачких солида. У уговору стоји да je Мартинусије примио на име капаре и као делимичну исплату цене три фунте великих солида. Ако даске не буду испоручене у уговореном року, уговор се раскида а продавац je дужан да врата удвостручену капару. Обе утоворне стране дале су јемце, и то купад да he платити по извршеној испоруци остатак цене а продавац да he вратити удвостручену капару ако не изврши испоруку у уговореном року (37). 23 марта 1281 продала je Драга, ћерка Матије Дончија својој сестри Доминики виноград за 124 перпера и примила одмах као капару 80 перпера. Доминика се обавезала да he остатак цене исплатити у року од године дана, а ако то не учини уговор се раскида („sine ulla condictione” ) и положена капара оста je продавцу (38). 28 октобра 1352 објављено je да je Марин Соркочевић продао Нику Мартинупшћу виноград у Брену за 400 перпера. Марин je примио од купца одмах 100 перпера на име капаре („pro capara et pro solutionis '), под условом да се, ако купац не исплати преосталих 300 перпера у року од четири месеца, уговор раскида и капара остаје продавцу (39). Прва два уговора састављена су писмено и утоворним странама издате су нотарске карте. У треЬем случају неправа још није била издата, већ je само забележено у канцелариску књигу да je продаја објавЈвена. У сва три случаја на име капаре положени су знатни износи једна трећина, скоро две трећине и једна четвртина цене и ка-

(35) Denaro del Dio разликује се од капаре по томе, што се не да je другој уговорној страни, већ трећем лицу. У једном доцнијем периоду трговци су у својим радњама држали посебне касице, у које би купци убацивали новчић Denaro del Dio. Обичај да се при закључењу уговора даје мала сума новца у побожне еврхе, као знак да je уговор закључен, био je широко распространен у Ломбардији, Пијемонту и Тоскани, као и у неким другим областима у доба статутарних права. Е. Besta: нав. дело, стр. 147 —148.

(36) У архивском материјалу из овог периода ретко се срећу документа у којима се спомиње капара. Ово би се могло објаснити чињеницом да су се уговори у поморству бележили у дневнике брода који нису сачувани, а остали великим делом у приватне књиге трговаца ко je такође нису сачуване. Осим тога могуће je да се капара полагала обично онда када je уговор закључиван само усмено.

(37) Г, Чремошник: Историски споменици, бр. 287. (38) G. Cremošnik: Spisi Dubrovačke kancelarije, бр. 468. (39) Sententiae dl Cancellaria, I (год. 1352), фолио у почетку без броја. У документу се каже да je капара примљена „hoc pacte et condicione” да ако купац не плати остатак цене у уговореном року, „diet! ypperperl quod dictus dominus Nico dédit pro capara et parte solutionis sint liberi et apsoluti dictl Marini”, a ~venditio sit revocata et non valeat”.