Анали Правног факултета у Београду

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

442

следства (чл. 50), или искључен од наслеђивања (чл. 47). Он се-сматра насљедником све док се тога права не одрекне, до свршетка оставинске расправе (чл. 218, ст. 3). Право наследства припада наследнику по сили закона већ од момента смрти оставиочеве (чл. 135), па изричита изјава о примању наследства није ни обавезна ни потребна (3). Према томе, кад један наследник нуди другом одређеном наследнику свој наследии дио, он тиме врши акт располагала, који спријечава да се тај наследник више не може одрећи наследства (чл. 138, ст. 1). Одатле слиједи и одређена нравна последица. Кад понуда не би била прихваћена од стране сунаследника, наследник који je понуду ставио не би био више овлаштен да се одрекне наследства jep je већ располагао наследством односно изразио волу којом врши располагайте, дакле прећутно изразио да прима наследство (4). Јасно je да споразум наследника о одустајању од уступа који je већ дефинитивно услиједио не може анулирати изјаву о прихвату наследства коју je тај уступ садржавао (5). Међутим, одатле слиједи и то да споразум наследника не може ставити ван снаге наследничку изјаву а нити je преиначити, па ни онда ако су измијењене прилике у којима je наследничка изјава дата (6). Могло би се међутим расправлати о томе да ли би због измијењених прилика било могуће одрицаше од наследства оног наследника, који je већ дао изјаву о примању наследства (изричиту или прећутну). Ово с обзиром да тај наследник може свој наследии дио уступите сунаследнику, али се тиме још не поништавају последице примања наследства и не остварује учинак што га има одрицање од наследства. Чини се да треба негативно одговорити и на питанье да ли би наследник, који се одрекао наследства, могао дату изјаву о одрицашу замјенити са изјавом о примању. Остали наследници такођер немају могућности да особи која се одрекла наследства уступе свој или онај дио наследства кога су стекли услијед одрицања те особе, будући да особа у чију се корист врши уступање наследног дијела мора имати својства наследника. Тога својства међутим нема више она особа која се наследства одрекла. Према томе у оба случаја наследникуне преостаје ништа друго него да затражи поништај наследничке изјаве. Друга je ствар да ли ће се тај поништај остварити у парничном или у оставинском поступку. Парнични поступай долази у обзир ако je међу наследницима дошло до спора о томе да ли постоје чигьенице и да ли су испуњени увјети који се по закону траже,

(3) Тако и др. Заниковић у своме приказу закона о наслеђпвању у „Oclvjetniku”, бр. 7—B/1955, стр. 3.

(4) И др. Ф. Станковић у наведено] расправи (стр. 253) сматра да сама понуда о уступу, ако није прихваћена губи правну важност, те да би се наследник и поред тога могао одрећи наследства. Држим да то није сасвим точно и да се повлачење понуде или одбијаше њеног прихвата креће на терену облигационоправних односа, који могу бити и јесу од утјецаја на ове односе али ко)и немају утјецаја на прелаз наследноправних овлаштења на наследнике.

(5) Види др, Ф. Станковнћ на наведеном мјесту. Управо ова констатација потврђује исправноет напријед истакнуте тезе. (6) Види противно у рјешешу Врх. суда АП Војводине од 16 августа 1955, Гзз 55/55, објавленом у „Правном животу“, бр. 11/55. /