Анали Правног факултета у Београду

ОДРИДАЊЕ ОД НАСЉЕДСТВА

441

11), односно оставиочеви наследници (ако наследник који се одрекао нема потомака). Међутим, код одрицања и у име потомства, које се у правилу увијек претпоставља (ако изјава о одрицању изричито није ограничена само на особу наследника који се одриче, чл. 136, ст. 2), сматра се да наследник који ce je наследства одрекао никада није био наследник (чл. 136, ст. 4). Последица тога je да се на наследство позивају оставиочеви наследници (дакле без примјене права репрезентације у односу на потомке наследника који се оцрекао наследства и у лихово име). Одатле слиједи да наследник који се одрекао свог наследног дијела у корист одређеног сунаследника, који je уствари уступио свој наследии дио или ограничени дио_ овога, задржава и дале својство, а доследно томе и сва права и све дужности наследника. Он дакле има право: (а) да (дјеломично па и под увјетом) уступа свој наследии дио другом, наследнику (уствари имовину коју je стекао наслеђивалем), дакле располаже наследством. То право му je и признато одредбом чл. 139, ст. 2, и одредбом чл. 149, ст. 1. Он дале има право: (б) да наследи дио који би му накнадно припао по праву прираштаја као и да наследи накнадно пронађену имовину у дијелу који одговара његовом утврђеном наследничком дијелу (квоти). Коначно такав наследник: (в) одговара и дале за дугове оставиочеве и за обавезе из наследства у висини своје наследничке квоте (чл. 145, ст. 1), без обзира на извршено уступале наследног дијела. Ове одговорности ослобођен je само онај наследник који се одрекао наследства, дакле који се одрекао права на наследство (чл. 145, ст. 2). « Ова начела су још јасније изражена и позитивним одређивањем садржаја института одрицала наследства у корист одређеног наследника, као изјава ~о уступању свог наследног дијела“ (чл. 139, ст. 2 in fine). Одатле излази да наследничка изјава која садржи такво одрицале у корист другог наследника не представла негативну наследничку изјаву. Ова изјава je уствари понуда одређеном наследнику, сунаследнику да поред свог преузме и наследии дио другог наследника, односно имовину коју je тај наследник стекао наслеђивалем. Као таква, ова изјава уствари представла кумулирани правки акт: (а) прећутну изјаву о примању наследства, дакле акт наследноправног карактера, и (б) истовремени акт облигационоправног карактера, уступала свог наследног дијеЛа у корист одређеног наследника. За први наследиоправни акт вриједе правила наследног права, а за други правила облигационог права (2). Изјава о уступању наследног дијела сунаследнику (понуда) je акт примања наследства. Већ према опће усвојеним правним начелима за валаност понуде (да ће нека особа пренијети на другу неко своје право или имовину), дакле за вршенье валаних аката располагала, потребно je да особа која располаже (или некой другом нуди) посједује то право, да je легов носилац ( nemo plus iuris transferre potest quam ispe habet). Сваком наследнику припада право наследства, ако није недостојан за наслеђивале (чл. 131), или лишен права на-

(2) Види др. Благојевић: наведено дјело, стр. 320 и 383.