Анали Правног факултета у Београду

472

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

во нормалног коришћења и уживање женине особине, па чак и редовног старагьа о таквој имовини. Подади из судске праксе седамдесетих година прошлог вијека доказују да je суд дозвољавао, заједничко коришћење и уживање женине особине. У једном спора између мужа и жене поводом коришћења камате од новца који ja претстављао женину особину, капетански суд je одлучио да муж и жена „арче ову добит заједно“, иако жена на то није пристајала због чега je и покренут спор (9). У неким случајевима запажа се да je муж имао преаво да интервенише ради изузимања имовине на коју je полагала право његова жена (10). Муж je у одређеним случајевима могао да стави код суда и приговор на женин начин располагања веном имовином. Тако je, напримјер, братучеда, као удата али још непунољетна, била поклонила стрицу своје очинство, a овај њој као уздарје дао 50 талијера и обећао купити „једне лијепе хаљине“. Муж се успротивио и покренуо спор код суда Начелства васојевићког. Суд je узео у разматрање овакву тужбу и донио пресуду да уговор о поклону нема дејства и да се, сачека док жена постане пунољетна (11). На ову одлуку суда уложили су жалбу и муж и жена код Сената. Ми нијесмо, нажалост, могли пронаћи одшварајућу пресуду Сената и утврдити како се завршио коначно овај интересантан спор, али je у сваком случају характеристична чињеница да су редовни судови узимали у расправљање овакве врете спорова између мужа и жене. Имовински однос мушкарца и жене у браку јављао се као проблем у току нормалног брачног живота, знатно утичући на међусобни положај супружника. Према подацима судске праксе, обавеза брачног друга да свога супружника „лијепо држи“‘ садржи баш и имовински елемент и изрицана je уз пријетњу казне (12). Зато се и поставља питање да ли je изузимагье имовинских односа између мужа и жене из закона о браку сасвим оправдано. Врло интересантна су и схватања Богишића о вјеридби. Из материала се види да Богишић полази од фактичког стања и прихвата вјеридбу- као правки посао из којега проистичу одређена права и обавезе. Вјеридба као што се види из материјала наступа фактом узајамног обећања мушкарца и жене да ће склопити брак. Обећање мрже бити изражено било само датам ријечју, било давањем, односно примањем новца или неког другог обшвежја „у име прстена и вјеридбе“. У том смислу Богишић предвиђа и термине заручење, прстеновање. Вјеридба се, затим, сматра као период који „заузимље сво вријеме од дане ријечи до вјенчања“. Али се, с друге стране, види да je Богишић вјеридбу схватао у свијетлу специфичности брака као уговора. Он je полазио од принципа да, како каже, „с једне стране треба утврдити ауторитет задане ријечи, али [да], с друге, треба оградити слободу избора“ (13). Зато je Богишић био мишљења да странку, која je била пунољетна и дала обећање, односно пристанак за склапање брака, ријеч не везује, али да као „крива страна'“ треба да надокнади штету (14). У случају да се докаже да једна страна оставља другу због какве обијести или пркоса, Богишић je, поред накнаде штете, предвиђао и новчану казну (глобу) у износу до 50 талијера. Образложење вјеридбе са свим њеним правним дејствима, према овоме мате-

(9) Исто, Акта I 1878, Сен. бр. 304 од 3 маја. (10) Начелство бјелопавлићко упутило je Сенату два случаја у којима мужеви покрећу парницу противу стричева својих жена ради наплате њихових имовина (Сенат, Акта I 1874, извјештај од 21 naja, Сен. бр. 175).

(11) Државни архив у Цетињу, Сенат, Акта I 1876, извјештај попа Ыашана Никчевића од 2 марта, Сен. бр. 163; Акта 1 1878, Сен. бр. 507 од 18 маја; Наредбе и расписи, 1877, Сен. бр. 39 од 24 јануара.

(12) Исто, Сенат, наређеше Сената бр. 86 од 12 фебруара 1871. (13) Богишићева библиотека, XXI, 1. (14) И према судској пракси заручници су могли раскинуто вјеридбу све до вјенчања (Државни архив у Цетшьу, Сенат, Акта II 1871, Сен. бр. 408 од 7 јула).