Анали Правног факултета у Београду

ГГРИКАЗИ

487

Карактеристичыо je ипак да je на бази доктрине инструменталних финансија рађен углавном само први део приручника, у коме су приказана основна средства финансиске привреде (расходи и приходи, редовни и ванредни), док je у шаговом другом делу, намешеном буџету, задржан стил обраде близак класидима фибансија. Стога je партији о државним расходима дат обим (50 страна) који се логично могао и очекивати од уцбеника функционалних финансија. У њој су објашшена два основна проблема јавног трошења: природа и величина државних расхода. У анализи шихове природе показан je прелазак са класичне концепцију „неутралних“ на модерну тезу „активних“ расхода. У погледу обима трошегьа посматрано je, поред разних узрока пораста расхода, интересантно питанье шихових граница („за савремене финансије расподела расхода je важнија од проблема њихове глобалне величине“). Део о јавним приходима обично најопширнији у текстовима класика, јер су финансије идентификовали са приходима овле je дат у скромнијим размерама, премда садржи излагаше и редовних и ванредних прихода. Опажа се да теорија парафискалитета све вшпе осваја француске уцбенике: у овоме њој je намењено више страна. О порезима je говорено управо толико колико je студентима потребно да уоче основе теорије и технике пореза; то je допущено сумарним приказом постојећег пореског система у Француској. Аутор, суптилан аналитичар и уздржан критичар, није пропустио да истакне многе слабости данашњег фискалног система У Француској. И да, штавише, искује нов појам који има шансе да остане у научној лигератури о „фискалном малтузијанству“ (м. je доктрина и пракса која иде за ограничавашем природног развитка извесних феномена): Д. тврди да порески систем у Француској кочи модерна рентабилна предузећа, a фаворизује застарела која произволе уз високе трошкове. О теоретско-техничкој страни института јавних зајмова студентима je пружено знаше које je довољна база за неку накнадну научну и практичну допуну. Пријатно изненађује са каквом je пажшом изложена установа француског државног трезора; што je само потврда о значају улоге коју у финансиској привреди Француске игра та комплексна установа, о којој подаци никад нису били нити су данас сувишни. Као што се пореско право најтемељније изучава у Италији, тако француска финансиска наука, по традицији, велику пажау поклања проблемима буцета. Отуда читав друти део Институција садржи само буџетску теорију са законодавством. Ова детаљна обрада објашњава се уствари разлозима: да се по наставном плану студента: до краја магистралног курса на ову матери jy више не враћају, и да je нова буџетска реформа покренула низ проблема који су постали предмет многих буџетско-правних студија по часописима, а сада и уцбеницима. Уводни део овог, поглавља je резервисан за уклапање буцета у оквиру јавних рачуна. Указано je на разлику између финансиског и националног (економског) буцета, и објапгњена техника националног рачуноводства у Француској. На тај начин постаје све јасније да без упознавања ових макроекономских организама ни компендијуми више не могу бити. Код тумачења суштине буцетског организма писац je умесно поступио што je код познатих техничких принципа био опширнији само у излагању оних који су у новој финансиској пракси претрпели знатније измене. Реч je о напуштању доктрине класичне „буцетске“ равнотеже у корист савремене доктрине „економске“ равнотеже (теорија цикличних буцета), и о делимичном отступању од начела годишњости („програми“ са вишегодишњим кредитима). Све остало je добар школски шаблон. Високом степену актуелности приручника допринело je јасно и методично излагаше нових прописа о техници саставл>ања (управа).и до-