Анали Правног факултета у Београду

486

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

поступку, приликом доношења пресуде и у поступку поводом правних лекова. Посматрајући овај систем психологије кривичног поступка у његовој целили може се истаћи да je он наставио добре традиције аустриске криминолошке школе и да je Грасбергер у н>ега уградио не само изванредно теориско знање већ и марљиво обрађено лично и од других му пренесено искуство дутогодишњег практичног рада.

Др. Д. В. Димитријевић

Maurice Duverger: INSTITUTIONS FINANCIÈRES. Paris, Presses Universitaires de France, 1957, 452 pp. Недавно спроведеном реформой наставе на општем курсу правних факултета у Француској (продужеае студија од три на четири године; увођење специјализације на отсеке: приватноправни, јавноправни и економски) измењен je и план наставе финансиских дисциплина на тамоппьим факултетима. По старом систему на лисансу je предавано финансиско законодавство, док je наука о финансијама била предмет докторског курса. У новом наставном режиму финансиским студијама дато je знатно више места. Сада се студентима I године предају финансисте ипституције, а као заједнички предмета за слушаоце специјализованих отсека (јавног права и политичке економије) појављују се финансиска наука и техника (111 година) и финансиска економија (IV година). То су семестрални предмета, но ако се узме у обзир да нове наставне форме предвиђају, уз теоретску, и обавезну практичну наставу онда постаје јасно колики су изгледи да дипломирани правници са факултета понесу солидно познаванье финансиских проблема. Познати политички писац и професор уставног права у Паризу Диверже (Duverger) (у Француској није реткост да наставшщи са јавноправне трупе предмета предају финансије) објавио ie један од првих уџбеника из предмета „финансиске институције“, чије нам; je II издање дошло до руку (I издање, скоро у исто време, добило je хомогена из пера проф. Тротаба (Trotabas). То je један модеран и актуелан компендијум, намењен почетницима у финансијама, доста нов по концепции ама, различитам од оних у уџбеницима финансиских класика Аликса ( АШх ), Жеза (Jèze), па и нашег савременика Лофанбиржеа (Laufenburger). Са ослонцем на индивидуално-историски метод излагагьа, у шему су ефикасно комбиновани теоретски и финансиско-правни аспекта финансиског феномена, при чему су прегледно и систематски, са добрим примерима из упоредних финансија, изложени основни института државних финансија (комунални су остали скоро потпуно у сенци). Чему Д. учи своје слушаоце? Као један од француских симпатизера „кејнзијанства“ у првом реду: да разликују модерне од класичних финансија. Финансиску науку Д. тумачи као дисциплину ко ja изучава активност државе уколико ова искоришћава посебне финансиске „технике“ (расходе, порезе, зајмове, папирни новац и буџет), које „одвраћа“ од њихове органске функције и употребљава у циљу дејствовања државе на разне сфере друштвене делатноста. посебно економску и социјалну. Између класичне и нове концепције финансија писац види контрадикције. Једнакост пред јавним теретима у данашњој финансиској привреди (Запада) доследно се напушта (тврди писац) пошто порези, као инструмент економскосоцијалне политике, не могу више тежити онаквој равномерности какву су замишљали класици. Супротност je још оштрија код буџета: „систематски“ дефицит данас je постао средство конјунктурне колитике капиталистичких земаља.