Анали Правног факултета у Београду

46

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

Међутим, независно од њиховог битног значаја у националној економији, немогуће je при проучавању јавних предузећа у Француској не водити и о н>има рачуна, јер су особености нашег режима баш у његовом фрагментарном характеру. Усвојене правке форме за оснивање јавних предузећа су многобројне и нема никаквог континуитета између чисто приватних предузећа, у којима држава само незнатно учествује, и јавних служби експлоатисаних у режији државе. Овај резултат je последица услова под којима су се развијале национализације у Француској. Уствари, под различитим формама, -ове национализације биле су, под притиском околности остварене у најразноврснијим областима и најразличитијим правним облицима. Може се рећи да je свака национализации имала као резултат организацију нове установе која, по извесним знацима, потсећа на •облике већ постојећих установа, али које се од њих разликују извесним својим особеностима. Прво су говорила чтпьенице па je приписан јавног мњења постакао ошпти покрет за национализацију. Затим je неколико текстова (закона и уредаба) створило разне организације често хетерогене. Кад су једном створене установе, на правницима je да, на основу стварних чињеница пред које су изненада ставльени, постављају питања и анализирају нове ситуације одређене законом, како би покушали да изведз'' могућне правке последице. Покушаћу да поставим неколико од ових проблема, иако нећу бити у могућности да дам прецизна правка решења која би се могла следити, јер ваља истаћи да je судска пракса, како редовних тако и управних судова, имала врло мало прилике да учествује у овој материји. Прво питање које изненађује правнике јавног права јесте потпуна промена улоге коју има држава. Кад ce 1936 стидљиво манифестовало оно што je названо „први талас национализације”, већ ce било далеко од старе концепције по којој се држава имала ограничити на традиционалне задатке обезбеђења поретка и практично нико више није оспоравао гьено право и њен задатак да интервенише у области економије. Али, знатан део јавног мњења супротстављао се, и у извесној мери супроставља се и сада, да држава сама послује преко својих индустриских и трговинских предузећа. То je толико тачно да се за велики број јавних служби од ошптег интереса, сматрало нужним да се прибегне концесионару коме би било поверено да изведе неке јавне радове и да их после експлоатише. Од тог тренутка био je постављен проблем јавних предузећа и овај проблем ни je био више нов. Приватни концесионар превоза или, например, концесионар снабдеваша енергијом био je трговац који je обављао посао по правилима трговинског права у погледу свега што се тицало његових односа са публиком или појединим корисницима. Али, вьегови односи са државом у погледу управљања јавном службой наметали су му, како у корист грађана тако и у општем интересу, обавезе утврђене у уговорима чије je извршење стављено под