Анали Правног факултета у Београду

47

ФРАНЦУСКО-ЈУГОСЛОВЕНСКИ ПРАВНИЧКИ ДАНИ

надзор управног судства. Заједница je оклевала да на себе узме одговорност за обезбеђегве управљања јавном службой па je стога проваживала ову своју обавезу на неко приватно ххредузеће које je уистини врло строго надзиравала. Овај je надзор био толико строг да je често свака трговинска експлоатација поста ј ала тешка због немогућности измене тарифа, тако да су концесионарна друштва могла опстати најчешће само благодарећи јавним субвенцииама. Последица ових субвенција била je прикључивањв јавне управе управљању предузећа па чак и ступан>у јавне управе на место кондесионара. Кад се дотле дошло, национализација je била већ одражена у стварности. Последица тога биле су национализација железница, електричне енергије и гаса. Али, ако би се ствари развијале по логичним условима, логика би захтевала да управа, која je постала господар кондесионара, ступи потпуно на његово место и обезбеди експлоатацију у сопственој режији. Међутим, ствари се нису тако развијале и закон се ограничио да на место ових старик кондесионара, постави друштва мешовите економије односно јавна предузећа са индустриским или трговинским циљем. Заједница, власник домена, преноси извршење службе на једно ыационално предузеће које je усутптини ближе јавној ущрави и ко je одговара за ексшшатацију. Тако се створила прва категорија ноционалних предузећа, која воде послове јавне службе, и све до те појаве налазимо се на терену јавног права где смо уствари били И пре интервенције национализације. Али концепције ко je су преовладале у изради законодавства пре ослобођегва земље, тежиле су једном сасвим другом циљу и прелазиле су уски појам јавне службе. Ови принципи били су изражени у Манифесту Националист савета отпора, као делу људи свих политичких погледа, који су се сагласили да после ослобођења успоставе уистини економску и социјалну демократију. Што je повлачило за собом уклањање великих економских и финансиских феудалаца из руковођегва привредом; враћање нацији монополисаних великих средстава за производњу —■ који су плодови заједничког рада —-, извора енергије, подземних богатстава, осигуравајућих друштава, великих банака. Овај je nporpâM у потпуности унет и у Устав од 1946 који у свом уводу прокламује да „ова добра, сва предузећа која имају или добијају карактер националне јавне службе или фактичког монопола морају постати својина заједнице“. Други низ национализације je дошао после тога. Али се овде ова национализација, у извесном погледу, није односила више на предузећа која су већ била јавна предузећа, него на предузећа корима се увек управљало као приватним предузећима и која нису имала карактер јавне службе у смислу које je тада том изразу давало Јавно право, иако не би било искључено да би у извесним случајевима оно еволуирало у том погледу.