Анали Правног факултета у Београду

50

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

рила. Ова се мера утолико лакше може оправдати што се у извесним случајевима, и то ваьа признати, доживео неуспех који je више или мање карактеристичан за систем претставништва интереса који je био основ првобитне организације јавних предузећа. Усвојене форме за управљање предузећем требало je да су по узору на предузећа акционарских друштава: управни одбор, директор, и у извесним случајевима чак се помишала и скупштина, но с тим што су се њена овлашћења, као што je то случај са осигурањем, дала je дном чисто административном организму. У началу, јавним предузећем управља управни одбор који сачињавају претставници различитих интереса. У његовој основи била je организација три равна интереса а некад и четири, тако да су у гьему били претстављени интереси заједнице, интереси особља и интереси корисника, а некад су у њему учествовале извесне личности које су претстављале техничку стручност. Например, у управном одбору предузећа за снабдевашем гасом и електричном енергијом налазило се: шест претставника државе, шест претставника потрошача, шест претставника особља предузећа; иако наименовани декретом ови су претставници најчешће бирани из редова најистакнутијих синдикалних организација и на предлог ових организација. Уствари, овај систем који je замишљен као средство за постизање равнотеже, усклађиваше интереса, често je био извор неспоразума. Раскорак ангажованих интереса се пооштравао из године у годину и то се одразило и у функционисању управних одбора; управни одбори су изгубили један део своје власти у корист директора. У оста лом, ако се добро размисли, овај покушај уједињавања у исту управу тако различитих елемената одговарао je погрешном поимању стварне ситуације у Француској. Један од три претстављена сектора уистини није уопште одговарао одређеној стварности. Држава je именовала своје претставнике и особља предузећа чије je претставништво, упркос мноштву синдиката, било обезбеђено без великих тешкоћа од стране синдиката коме je надлежни судија за прекорачење власти признао характер најрепрезентативније организације, али je било тешко обезбедити аутономно претставништво потрошача и корисника. Ове веома непрецизне категорије нужно су, у једном или другом виду, обезбеђивале своје претставнике преко компетентних лица именованих више или мање непосредно од државе. Тако се држава, силом околности, нашла као господар организације не само стога што су претседник и генерални директор предузећа постављани од владе, већ и стога што je она често била овлашћена да непосредно или посредно именује већину чланова управног одбора. Законодавац je мислио да ограничи државу дајући јој само улогу арбитра; уствари,- и силом околности, француска организација je нагињала да постане државна организација. Директору предузећа, који je понекад такође и претседник управног одбора, повећана су овлашћења. Он je заиста на предлог