Анали Правног факултета у Београду

86

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

сталом, примећујем на овом месту да колебагьима француских правника одговара ако не колебање онда бар мноштво објашњења која дају југословенски правници. Према томе, претставници правые науке, у чију машту имам поверења као и мој пријатељ Ле Бал, имају будућност. Не изјашњавам се о питању да ли смо овде у присуству приваты аг или јавног домена, приватне или јавне својине, друштвене или националне својине. Напомин>ем само да je стављакве забране на дужниково потраживање оно што бих се ja усудио да назовем „основным поступком извршења између појединаца“. Појединац као поверилац другог појединца који му не плати дут, може да се наплати од дужника свога дужника. Стога он једноставно имобилише, бар привремено, потраживање тога дужника. У томе се усуштини састоји стављање забране на дужниково потраживање ко je се често практикује у односима између појединаца. Јасно je да овај начин извршења који je, да шшовимо, основан и скоро сасвим једноставан, може претстављати велику опаоност кад су у питаау значајни интереси и кад je дужник, по претпоставци, значајније предузеће које има врло велике капитале и које послује са огромным свотама. Из тога разлога je у почетку XX века законом организовано оно што се назива „процедура {procédure de cantonnement) забране стављене на дужниково потраживање којом дужник може врло брзим поступком захтевати од судије да забрану ограничи само на један део његовог потраживања. Тако да се може рећи, ако je пронађена та процедура, то je стога што се увидело да би то ефикасно и брзо средство извршења између појединаца могло имати врло тешке последице у извесним случајевима. Очигледно да исто то важи, join и више, кад je реч о национализованом предузећу које je усуштини или јавно предузеће или пак има за основну сврху да врши неку јавну службу. Из тога произилази да у овом случају фондови, којима располаже то национално или национализовано предузеће, као и потраживања која оно може имати, на неки начин измичу општим правилима извршења између појединаца. Могло би се рећи да се овде отступа од правила о извршењу као што ће се отступити и од правила трговинског права о Степану, jep je очевидно да се правила о стечају трговца-појединца не би могла у потпуности применити кад je реч о национализованим предузећима. Ако ствари посматрамо на овај начин и у овој перспективи, онда џримећујемо да уствари редовна средства приватног права, тј. грађанског права, трговинског права и грађанског судског поступка не одговарају овој новој ситуацији и овим новим правним односима који настају услед пословања национализованих предузећа. Могуће je да ће одговор дати правници са пуно маште који ће га сутра формулисати, или далековид законодавац који he успети да га пронађе. Могуће je да je ово случај кад би текстове требало прилагодити новим ситуацијама. Али баш у томе се истовремено састоји тежина и значај судске функције што судије често имају да реше питања која законодавац још није регулисао. У области приватног права судска пракса, срећом, допушта себи извесну еластичност да би прилагодила традиционална законска решења новим потребама. Можда, на крају крајева,,у томе треба видети дубоки разлог ове одлуке која je зачудила и публицисте и комерцијалисте а исто тако и наше јутословенске пријатеље. Могуће je исто тако пожелети и неко боље решење. Али, у сваком случају, ja верујем да се до потпуног решења може доћи само у сарадњи цивилиста, свих цивилиста, и публициста који he се потрудити да продубе проблем. Процубити проблем то je уосталом оно што ми покушавамо да чинимо гећ два дана.