Анали Правног факултета у Београду

ФРАНЦУСКО-ЈУГОСЛОВЕНСКИ ПРАВНИЧКИ ДАНИ

85

Приватки власник повео je управни спор против акта о експропријацији његове непокретности у корист предузећа истичући да више не постоји законски основ за експропријацију у корист предузећа која су престала бити државна. Тужба je одбијена и спор je окончан наведеном пресудом Савезног врховног суда у чијем je образ ложењу нарочито истакнуто следеће: Имовина која се даје на управљање предузећу je друштвеиа својина, добит коју привредна организација оствари припада друштвеној заједници, управљање оснозним средствима у друштвеној својини која су поверена привредним организацијама врше радни колективи у корист целе друштвене заједнице на основу социјалистичког права самоуправљања произвођача у привреди према одредбама друштвеног плана и других прописа а под надзором друштва, док на појединим стварима које сачињавају основна средства привредне организације имају право коришћења и друга права и дужности по одредбама Уредбе о управљању основним средствима привредних организација. Из ових и других одредаба привредних прописа недвосмислено излази да наша социјалистичка привредна предузећа и даље служе истим оним сврхама због којих je донет и Основни закон о експропријацији, те према томе њихов интерес претставља општи интерес какав je предвиђен у члану 1 Основног закона о експропријацији [...]“ На крају ћу бити Слободан да укажем на сталну .еволуцију у француској пракси основног услова за право на експропријацију и да подвучем да у том погледу постоји извесна сличност између француске и наше судске праксе. Док je Декларација о правима човека и грађанина од 1789 продвигала експропријацију само у случају јавне нужности, неколико година доцније Француски грађански законик je усвојио јавну корисност као основ за експропријацију. Та формулација je остала у законском тексту, али извеони .доцнији прописи и судска пракса нарочито све више су руковођени тежњом да се шире схвати основ за експропријацију, а найме да се и општа корисност па и сам општи интерес узме за мерило експропријације. У француској -пракси та еволуција je била условљена сличним разлозима који су и код нас довели до све ширег схватања општег интереса којим се оправдава експропријација. Г. Марк Ансел (Маге Ancel), судија француског Касационог суда: Нисам имао намеру да учествујем у овој дискусији јер нисам стручшак јавног права a питања национализације и друштвене односно националне односно национализоване својине и у самој области приватног права не спадају у моју ужу струку. Ако ипак излазим на говорницу, за врло кратко време, то je стога што се са разних страна поставило питање једне одлуке француског Касационог суда. Ни je ми тешко да о њој говорим јер нисам суделовао у доношењу те одлуке која потиче из одељења за трговинске спорове док сам ja у одељешу за грађанске спорове. Ако о њој говорим, то je у пеку руку споља и покушавајући да изразим реакције које може имати један просечан цивилиста у погледу такве одлуке , која je истовремено трговинска и грађанска. У овој одлуци je усуштини решено да извршење помоћу процедуре стављања забране на дужниково потраживање није могућно у погледу извесних фондова национализованих предузећа јер су у питању били јавни фондови. Не энам да ли су фондови о којима je реч јавни или не. Ми овде сусрећемо један од најтежих проблема, проблем својстава или природе права које се врши на добрима која су поверена националним или национализованим предузећима. Уо-