Анали Правног факултета у Београду

Зашто ce ово право не може ипак назвати својином? Чак н кад бисмо замислили један систем социјалистичке својине y коме не би постојала ни ова ограничења југословенског система (тј. y коме би субјекти имали иста права располагања као и субјекти права класичне својине), право које смо описали не би могло бити сматрано својином. Зашто? Са спољног гледишта, заиста, све je исто као код праве, класичне својине. Али само са спољног гледишта. С унутрашњег гледишта, ако ce тако може рећи, све je, међутим, различито. Јер основно начело je да субјект чији интерес треба да оствари субјект описаног права није истоветан с овим последњим: субјект интереса je држава (или друштво). To значи да субјект интереса није истоветан са субјектом воље, према терминологији коју смо утврдили y првом делу овог рада. Према томе ово привидно субјективно право није уствари ништа друго до чиста надлежност, са свим већ сшисаним правним последицама. Субјект воље располаже, истина, овлашћењима која су истоветна с оним која постоје y својини, али он ова овлашћења може вршити само y интересу субјекта интереса (држава или друштво). Он не може чинити што он хоће, него треба да замисли шта би хтео субјект интереса кад би могао хтети и он мора хтети то. А, као што смо рекли, субјект воље мора нужно да претпостави да je субјект интереса рационалан. Према томе његова овлашћења су строго ограничена тиме и с правом својином она имају само спољну и врло површну сличност. Чак и кад субјект воље (тј. надлежности) има овлашћење да уништи ствар, он ово овлашћење може вршити искључиво рационално, кад je то y интересу субјекта интереса. Према томе право социјалистичке својине не постоји y стваркости и тај термин je неприкладан за социјалистичко право. Оно што ce, употребљавајући неприкладан назив, зове социјалистичка својина није, уствари, то, To je само њена негација. To није субјективно право, узор свих осталих субјективних права. To je једна надлежност. Јер, као што смо рекли, суб-г јект вол>е нема субјективно право него надлежност, док субјект интереса, о коме ce, опет неприкладно, каже да има социјалистичку својину, y стварности нема никакво овлашђење које обележава својину и, као што смо видели, с правног гледишта, ово тобожње субјективно право субјекта интереса само je ограничење надлежности субјекта одговарајуће надлежноЛи. He може ce, дакле, рећи ни да социјалистичка држава или друштво имају право социјалистичке својике (јер су они само субјекти интереса) нити да субјекти права управ.вања имају ту својину, јер они имају само надлежности. Што ce тиче случајева кад држава има непосредно извесна овлашћења, било на маси предмета социјалистичке своји-не било на појединим деловима те масе као субјект права управљања, па чак и ако има сва овлашћења која обележавају својину, не може ce илак рећи да она има право својине. Jep r с једне стране, држава мора да ради не y свом већ y интересу друштва које претставља (ту ce, дакле, поново на известан начин субјект воље раздваја од субјекта интереса) и, с друге стране, држава je y том случају правно лице-установа (а не удружење), чији органи, као и органи свих других правних лида-устанбва еемају субјективна права него само надлежности, a субјект интесера (правно лице, држава) ее појављује као ограничење ових надлежности.

21

ПОЈАМ СВОЈИНЕ У СОЦИЈАЛИСТИЧКИМ И КАПИТАЛ. ЗЕМЉАМА