Анали Правног факултета у Београду
Фидуција je y римском праву служила за разне сврхе, Фидуцијом су ce преносиле не само имовинске вредности него и родитељска и мужевл>ева власт, тзв, manus y циљу еманципације, ослобођења од manus- a (етапcipatio и coempiio fiduciaria, итд). Нас, међутим, интересује фидуција y имовинском праву. У области имовинског права (уколико ce о имовинском праву може говорити y ранијим фазама развоја римског права) постојале су две врсте фидуције: fiducia cum creditors contracta и fiducia cum amico contracta. Прва врста фидуције je била једна од претеча каснијег заложног права н она je економски играла улогу истог оног обезбеђења потраживања као каснија залога. Друга врста фидуције, заједно са реалним и безименим уговорима, претеча je оних уговора којима ce преноси само делимична економска употреба ствари, као што су остава, послуга и оргаклук. Затим, ова врста фидуције служила je и за зачетак других уговора чију су потребу наметали развој економских односа и упоредни развој правне техни-. ке. Такав je био уговор о мандату (фидуцијар je био уствари мандатар), секвестар, пренос ради комисионе продаје (немачки Trödelverlrag, уговор са сгаретинаром), фидуцијарни пренос ради заступања y парници, фидуција као сурогат за постављање услова y правном послу, и фидуција y виду ороченог поклона (4). Поред тога постојала су фидуцијарна располагања и за случај смрти. Затим, y старијој фази римског права постоји и fiducia lestamentaria, један облик фидуције коју сусрећемо и y осталим примитивним правима прожетим анамистичким формаљизмом: оставилац одређује једно лице названо familiae emptor, за наследника y виду манципације, с тим да заоставштину пренесе на лица која оставилац-фидуцијант одреди (додуше по дакашњим појмовима ово je већ фидуција y ширем a не y правнотехничком смислу). Фидуција ce односила махом на res mancipi и закључивала ce y виду манципације (иако y начелу фидуцијом су ce могла преносити и res пес mancipi помојју in iure cessio). Затнм фидуцију су могли закључити само римски грађани, никако не и перегрини. Фидуција ce никад није могла закључити традицијом. To je и јасно, сама појава преноса својине консенсуалним правним послом и традицијом већ значи настанак модерног имовинског права y Риму, са разноврсним правним формама које потпуно одговарају економској садржини правног посла. Додуше, упаредо с тим пословима задржала ce још једно време фидуција, нарочито за обезбеђивање потраживања. Ho y Јустинијановој кодификацијв фидуција ce више не спомиње као правна установа. Фидуција je одиграла y римском праву веома важну и напредну улогу. Она je била једно еластично средство правне технике да ce крути и ритуални формализам римског права лрилагоди новим економским потребама. Из фидуције ce углавном развно pignus ручна залога, као и depositum и commodatum (заједно ca actio depositi и commodali), a утнцала je и на разво'ј других правних установа које смо rope споменули. Само, услед
(4) Oertmaoin: op. eit., с. 135 и сл.
26
АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА