Анали Правног факултета у Београду

256

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

3. Врстг везаног тумачења. Заједничко je свим врстама везаног гумачења да ce правим значењем норме сматра једно од њених могућих језичких значења. Али с обзиром да норма по правилу може имати више језичких значења, врсте везаног тумачења разликују ce управо по томе к,оје од више таквих могућих језичких значења сматрају њеним правим значењем. С обзиром на то, постоје два главна мерила по којима ce разликују ове разне врсте везаног тумачења. Прво мерило ce односи на субјекта чије ce значење које он придаје норми узима као право значење. Друго ce односи на временоки различита значења норме, од којих ce једно узима за право значење. Мерило које ce тиче субјекта састоји ce y следећем. Kao што излазн из самог појма тумачења, једној истој норми, тј. једном истом скупу језичких знакова, разни субјекти могу придавати разна значења, јер, с једне стране, законик значења није потпуно прецизан, а, с друге страве, сваки субјект тај законик схвата донекле на свој сопствени начин. У томе ce састоји извесно стваралаштво тумача. При том постоји особито велика могућност да гворад норме својој норми придаје значење које je различито од оног које јој придаје њен тумач. Међутим, независно од ова два субјекта, постоји законик значења, који je друштвена творев-ина и кога треба да ce држе оба ова субјекта. Тај законик значења je релативно објективан y односу на њих, баш зато штс je друштвена a не њихова лична творевина. Одавде излази да су могућа три различита тумачења. Може ce правнм значењем норме сматрати или оно значење које јој je придавао творад, нли оно које јој придаје тумач, иљи, најзад, оно које она има по законику значења. Прва два тумачења су субјективна, треће je објективно. У пракси и теорији тумачења, међутим, сматра ce да je једно од ова два субјектизна тумачења недопуште«о наиме, оно које правим значењем норме сматра значење које јој придаје тумач. Напротив, и теорија и пракса сматрају да je допуштено само једно од преостала два тумачења, и то једаш сматрају да je право значење оно које je норми придавао њен творац, што ce назива субјективним тумачењем, a други, напротив, сматрају да je право значење оно које ce одређу je закоником значења н оно ce назива објективним значењем. При том ce, разуме ce, захтева да ce тумач што више изгуби, да своју субјективност што више ублажи и да постане оруђе било творца норме, y случају субјективног тумачења, било друштва, односно оног значења које друштво придаје нормн, y случају објективног тумачења. Нема сумње да je овај став y оонови правнлан и да тумач треба заиста да служи једном од ова два могућа значења. Али не треба заборавпти да тумачу није никад могуће да до краја уклонп своју субјективност н да увек остаје известан њен утнцај, кој« донекле утнче на значење које он нормн утврђује као право. Пошто норма y разннм временима може имати разлнчнта значења, то мерило које ce тиче временскнх разлнчптих значења одређује које je од тнх значења њено право значење. Прн том ce узимају y обзир углавном два временскн различита значења оно које je норма имала y тренутку овог доношења н оно које има y тренутку тумачења. Ако ce као право значење