Анали Правног факултета у Београду

386

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

2. Пошто je веома прегледно и iacHo изложио све значајније карактеристике приватне овојине, проф. Гамс даље говори о тзв. ссцијалистичкој својини као једној врсти крлективне својине и њеном развоју, и при томе констатује; да _друштвена својина никако није идентична са социјалис ’ичком својином и да ie питање колико ссцијалистичких елемената садр ки y .себи поједнпн конкретни облик друштвене свсјине (с. 38). Интересантна ie и заслужује пажњу и ауторова констатација: да ~ни друштвена својина која постоји y нашем позитивном праву није још социјалистичка“ (с. 39). Што би мргло да значи да је социјалистичка својина y ствари један виши облик или ступањ друштвене својине који код нас i'oni није дсстигнут. Према овде пак датој дефиницији њенога појма: ~Соп.ијалистичка свсјина i'e прнсвајање оруђа и средстава производње од стране целог одређеног друштза (док су потрошна дрбра y личној својини)“ (с. 36). И то je, међутим једна врста колективне својине. Али. својина ce кроз разна историјска раздобља меља утолико, штр су y неким епохама постсјећи свсјински односи простији или једноставнији, a y ,другим разноврснијим и сложенији. A озе данас постојеће разноврсне својинске облике можемс. како каже проф. Гамс, свести на два ссновна типа, тј. на колективну и приватну и\и индивидуалну свсјину (_с . 29). Затим су са пажњом изложене и разноврсне појазе кових теорија о приватној својини. које напуштају познато симско и класнчно буржоаско схватање о апсслутнссти приватне својине, тј. о ње.ној зеограничености и неприкосновености. Па ie поводом тога нарочито указано и на теорију злоупстребе права, као и на чињеницу да ie ова теорија поникла управо y вези са злоупотребом права својине. Нарочито су пак интересантна, добро систематизована и поучна ауторсва разматрања о најважнијим и управо типнчним ограничењима приватне својине у нашем праву (с. 43 34). Ту су наведени и објашњени и сви одговарајући важнији правни прописи*, тако да то све може веома корисно послужити и оним аашим правницима који те прописе практично тумаче и примењују. Као једно важно ограничење приватне својине истакнуто ie и тзв. суседско пдаво, које je гаксђе добро обрађено са гледивзта нашег и упоредног права. ту и постојеће обичајно право. He бисмо ce, међутим, могли сложити са мишљењем да »друштвена својина правно нема један једннстзени субјект, већ више субјеката«, те да je она „псдељена" (с. 66). По нашем мишл>ењу. једини правни субјект друштвене својине као такве, тт_. као права својине, јесте Федеративна Народна Република Југославија, a постоји само један већи брсј разноврсних корисника те својине. Аргумент за ово налазимо и y одговарајућим одредбама нашег Устава (чл. 14), односно нашег Уставног закона (чл. 4, ст. 1), кас и y другим законским одредбама (на пример, одредби чл. 4 закона о средствима привредних организација, по којој одредби: средства привредних орГанизација стечена по било ком основу су v друштвеној својини. Може ce, наравно, дискутовати о ближем правнсм карактеру друттвене својине, тј. о начину њенога практичног манифестовања у_појединим случајевима, с обзиром и на карактер и природу и врсту њених појединих објеката или њихових управљача и корисника, али сна y чисто својинскоправном погледу има само једног јединственог титулара. Те ако апстрахујемо сусвојину и њене разне варијанте, немогуће је постојање више субјеката друштвене својине, као и својине уопште, на једном истом објекту. Што значи, да je друштвена свсјина с гледншта свога субјекта устварн само општенарсдна или општедруштвена својина, тј. својпка и,еле наше југословенске друштвене заједнице као такве. Такс, например, држава ФНРЈ може чак и радне колективе однссно привредне организаи.ије ограничитн v праву коришћења њихових средстава (савезним закон-ом и савезним друшгвеним планом) или им чак и одузетн поједина њихова средсгва (савезним законом), a она при томе не вршн никакву експропријаи,ију нити национализаци jv, јер узима ствари које