Анали Правног факултета у Београду

ПРИКДЗИ

387

су биле н остале само њена својина. Наша Федерација не дели, дакле, ни с ким друштвену својину, па ни са кашим народним одборима, аутономним јединицама или народним републикама, већ ie она једини и искључиви субјект права друштвене својине, једини власник или сопственик целокутше наше народне имовиие и покретне и непокретне. Па «аравно и свих ствари y јавној и општој употреби (путева, мостова, паркова, тргова, јавних зграда и других тзв. јавних добара), a није евентуално само носилац својине »на војним утврђењима и наоружању« (в. интересантна разматрања о овој теми на с. 95 и сл.). Све пак друге политичко-територијалне јединнце, као и установе и организације, могу бити само управљачи, уживаоци или корисници појединих делова или објеката из оквира друштвене својине али не и њихови сопственици. Наша друштвена својина није дакле подељгна већ ограничена својина. Увек ce пак претпоставља да ie својнна неограничена, a ко противно тврди, мора то, заиста, и да докаже. Ова констатација проф. Гамса (с. 41) важи несумњиво и за нашу друштвену својину. Да ли, на пример, уживалац или послугопримац деле својину на дотичној ствари са њеним сопствеником? Према томе, сматрамо да ce код нас не би са основом могло говорити ни о посебним носиоцима „јавноправне својине на јавним добрима", пошто Iедан такав посебан облик друштвене свошне код нас стварно не постоји, нити ie пак, по нашем мишљењу, његово постојање и .иначе за лрепоруку. Зато y свим својинским споровима који ce тичу друштвене својине као такве, тзв. парничну или стварну легитимацију (legitimatio ad causam), активну и пасивну, има само држава ФНРЈ. Друга je ствар када ce некн спор води по основу права управљања или права коришћења. Својинскоправни односи су код нас, узгред буди речено, и иначе прилично разноврсни и сложени. Због тога би и новим уставним одредбама о друштвено-економским основима земље, када буду донете, требало одређено и јасно предвидети и рећи: који све облици својине (облици права својине) постоје у нашој земљи. Мислимо да y томе погледу, заиста, не би смело бити никакве неодређености и колебања, јер то све има наравно и великог практичног значаја. To нам и досадашње искуство показује. 3. Наш аутор, поред осталог, нарочито истиче вредност и значај једне добре правне терминологије и указује на потребу њене изградње, те по томе питању дискутује и са некојим другим нашим правним писцима односно професорима права. Правилан је, на пример, закључак проф. Гамса да je право коришћења, уколико ce тиче наших привредних организација, )едан неадекватан и нетачан назив, тј. да не одговара својој стварној и правној садржини, јер, поред права коришћења, садржи и право располагања стварима привредне организације v границама закона (с- 81). Има, међутим, извесних речи и нзраза који би ce, no нашем мишљењу, могли заменити другим. У овоме другом издању књиге поједини одел»ии су проширени и још свестраније обрађени, с обзиром и на новије прописе и судску праксу. To нарочито важи за одељак о друштвеној својини. Али и ту саме основне теоријске поставке нису промењене, пошто ce je показало да за такву евентуалну измену нема оправданих разлога. Сматрамо пак, да je педагошка и практична вредност овог уџбеника знатно повећана и ново додатим исцрпним регистром правних прописа и прописа предратног права који ce и данас примењују као правна правила. Но, можда би ce овоме заиста драгоценом, изврсно одабраном и мајсторски обрађеном правном материјалу могла дати прикладнија и боља издавачко-техничка опрема. 4. Уколико ce посебно тиче обима и избора, или распореда обрађеног материјала, проф. Гамс je и овде остао доследан својој познатој начелиој концепцији о привредном праву као једном делу грађанског ттрава.