Анали Правног факултета у Београду

ТРИ ОСНОВНА ПРИНДИПА

277

мањсј или већој мери шжазују одговарајућа средства и институти регулисања узајамних односа централних и периферних органа. Нзихова главна обележја састоје ce y следећем: централизам има за сврху да што више нагласи улогу центра, да са што прецианијим облицима утврди његов одлучујући значај; а) он води концентрацији што више делатности y рукама централних, односно виших органа; б) он изискује да централни органи доносе опште акте, y којнма ce налазе правни прописи; в) он претпоставља што потпунију зависност периферних -од централњих органа, тј. непосредну и чврсту контролу. Уопште, централизам уобличава једну круту али ефикасну организацију. Децентрализам je систем којим ce подвлачи улога периферије и т-о обезбеђује одговарајућим инструментима: а) он повлачи за собом деконцентрацију делатности на ниже сргане; б) y складу с тим, периферни органи имају могућност доношења и општих аката за области своје надлежности, тј. за сно што стварно остаје y границама посебносги; в) пружа највећу меру независности овим оргавима и ограничава контролу њиховог рада. Уопште, тако ce уобличава један еластичан, по кретљив и сложен организациони механизам. Наравно, ова обележја истичемо само y циљу оријентације при упоређивању ових двају система. У неколвко досад разрађених теорија наглашени су посебно неки од спец.ифичних елемената, на основу којих ce оцртавају разлике ових система; као неограниченост или ограниченост надлежности доношења правних аката (16), могућнсст поништавања законитих и незаконитих аката (17). Но, ■обично ce прибегава .разврставању, па и описивању еотириских облика (18) y којима ce ови системи појављују. Али, независно од тога како ce објашњавају, очигледно je тешко разграничити јасно и с пуном садржином ова два система. Разлсг томе je већ истакнуто преплитање елемената и њихово релативно осгваривање y погледу области, размера, облика. Па ипак, техничк-о-организациона страна ових система и њихова друштвена и политичка позадина пружају критеријуме за општу оцену који од њих преовлађује. При том je битно да целокупни склоп услова друштва y коме дејствује држава одређује који je од ших целисходнији, па ce сходно томе и афирмишу. Просечно, примењени принципи одговарају условима, a свака знатнија неадекватност под притиском објективних потреба мора бити раније или касније -отклоњена. Утолико je и немогуће апстрактно оцењивати вредност и предност ма ког од ових система. Но, кесумњиво je ово: два система, метода центро-периферног повезивања y оквиру државнс организације показују подједнако своју друштвену условљеност и крупне друштвене конзенквенце (19). 3. Принцип координације делатности државних органа. Овај принуип je само посебан случај једног врло значајног и општег феномена својственог свакој појави која постоји y виду сдређеног оистема делова. Коорди-

(16) Ch. Eisermiarm: La centralisation et la décentralisation. Pails, 1925, pp. 11—13, Ш.

(17) Др. P. Лукић: op. cit., c. 276—279. (18) Ha пример; H. Peters: op. cit., pp. 13—21 и passim; F. Jerusalem: Zentralisation, und Dezentralisation der Verwaltung, „Handibueh der Politik” Berlin, 1912, Bd. 1, S. 179 ff.

(19) H. Пашић: Неки видови бирократског и демократског централизма, „Архив за правне и друштвене науке“, 1/1959, с. 24 —35.