Анали Правног факултета у Београду

ТРИ ОСНОВНА ПРИНЦИПА

279

активност државе ce диференцира на непрегледан низ појединачних делатности. Свакн орган вршн прецизно одређене и утврђене делатности. Оваква специјализација je знак постојања координације (24). Тиме ce не раздвајају њихови носиоци, него напротив чврсто повезују y органску целину. Пошто je државна активност таква да ce њен обим не може свести на уске границе, a саставл>ена je од толико разнородних делатности да ce не може сасвим упростити и свести на неки мали број тнх делатности, то ce уз истовремено пропгарење и диференцијацију појављује узајамно повезивање појединачних, конкретннх делатности. При том су оне такве да ce међусобно претпостављају, једне су услов других, допуњују ce, надовезују, једне ce изводе из других. Свака конкретна делатност je могућа и има смисла само y склопу свих осталих делатности. Зато оне морају бити међусобно усклађене, мора бити избегнута евентуална појава потирања једних од стране других, тј. повреда принцкпа координације на -овом плану. Дејство једних органа заиста стоји y пуној функционалној зависности од дејства осталих органа: вршећи само мали део државне активности, сваки орган ce ослања непосредно на низ блиских му, па и на све остале (25). Хармонична повезаност свих делатности je непосредна потврда принципа координације. Најзад, координација има и цил>ни аспект. Наиме, резултат и потврда овог принципа јесте јединство циља целокупне државне организације, свих њених органа. Кад нема координације онда сваки део има посебан правац, сопствени циљ, па зато вастаје њихово подвајање; разнородношћу циљева разбија ce координација и онемогућава постИзање општег и заједничког циља. A координаци ja претпоставља сливање свих поједнначних y један општи циљ. Пошто државна организација и.ма висок степен координације, то значи да су сви појединачни задаци само део јединственог циља. Држава као организационо јединство има један циљ (или втше циљева, што не мења ствар ако баш као јединствена творевина остварује те циљеве) који je такав да ce може остварити једино преко непрегледног низа појединачних, конкретних циљева. Сложеност и рашчлањеност државне организације уз истовремену изванредну једкнственост одражава ce на многобројности и разнородности конкретних циљева појединих органа уз истовремену јединствекост резултата, циља њихове делатности. Општи циљ je исто толико реалан колико су реални поједнначни циљеви. У примени принципа координације постоје две ситуације: непосредно je примењен када ce органи непосредно повезују, a то je случај кад врше групу специфичних и сродних делатности; посредно je примењен кад ce оргави постављени y разне области ипак уклапају y јединствену целину, дакле посредно повезују. Непосредна координација je видљивија и интензивнија уколико су органи међусобно ближи било структурално, било функционално. Посредна je мање изражена, али њено постојање потврђује то што делаткости y једној области ннсу негација делатности y некој другој области. Иначе, координација има веома много начина своје примене, Један од њих je и појава да внше органа може равноправно учествовати y доношењу истог

(24) Вид, С. Е. Merriam; Systematic Polities, Chicago, 1945, p. 119. (25) Упор. F. Sornlô: Juristische Grundlehre, S. 328; S. Well: Philosophie politique, Paris, 1956, p. 131.