Анали Правног факултета у Београду

308

АНАЛИ ПРАВНОГ ФАКУЛТЕТА

лази до видног -израза. Стога y отворене установе не треба слати оне затворенике који то не желе, a ипак има и таквих. Према оваквом стању, критеријум који треба применнти приликом одабирања затвореника за отворене установе не може да зависи од припадања делинквената некој кривичноправној групи или од врсте и трајања казне већ од саме личности осуђеника, од његове способности да ce прилагоди режиму ове устансве и од изгледа да "ће поступање y шој повољније деловати на његово друштвено превасљитање него поступање y затвореној средиии. Сам избор треба да ce врши првенствено на основу претходне опсервације осуђеника, односно на основу лекарско-психолошког прегледа и друштвене анкете. Треба преместити y завод неког другог типа затворенике који ce пскажу неопособним да ce прилагоде поступању y отворенсј средини или чије понашање неповољно утиче на владање других затвореника или шкоди правилном раду саме установе. Примера ради, на првом месту y отворене установе би требало слати први пут осуђена лица због лакших кривичних дела и на мање казне, затим случајне кривце, нехагне учиниоце кривичних дела, старије и слабијег здравља учиниоце и сл. У отворене установе не би требало слати она осуђена лица која према својим израженим особннама представљају извесну опасност за друштво, као што су; окорели криминалци, организатори злочиначких удружења, тешки поихопати, опаке варалице и крадљивци, сексуални делинквенти, професионални јатаци, црноберзијанци и сви они који зб-ог извесних околности могу да врше рђав угицај на остале затворенике. За добро функционисање отворњених установа на другом месту je потребно да особље установе схвати и прими особите захтеве отвореног режима, затим да <шс буде подобно да врши повољан морални утицај, као и да уме да схвати карактер и посебне потребе сваког затвореника. Да би ce друштвен-о прилагођавање затвореника вршило y средини пуној поверења, што чини основно обележје отворених установа, потребно je да буде одабрано особље y овим установама, почев од управника па до васпитача. психолога, педагога и руководиоца y стручном раду. Јер без честитости особља, његове човечности, правичности и осталих добрих особина, не може ce стећи потребно повврење код затвореника које je неопходно да би могао да ce врши дубљи васпитни утицај. Без овога ce не може остварити ни оно стање духа између затвореника и особља, које je неопходно за успех једне отворене установе. Уосталом, ефнкасност и правилан рад не само отворене него и ма које друге установе за извршење казни, зависи не толнко од принципа, метода и зграда y којима ce оне налазе, колико од л.уди који y њиховим свакодневним односима са затвореницима треба да примењују и тумаче поменуте принципе. Да би особл>е y створеним установама могло да обавља свој задатак како треба, потребно je да број затвореника буде y границама које му омогућавају да добро упознају сваког затвореника. Услед тога y Шведској постоје мале колоније, просечно од око тридесет затвореника, a y Енглеској ce тај број креће од сто до триста затвореника, док je y САД њнхов број знатно већи. У овом погледу треба остварити једну разумну равнотежу, јер су-