Анали Правног факултета у Београду

ОТВОРЕНЕ КАЗНЕНО-ПОПРАВНЕ УСТАНОВЕ

307

(2s). Ради овога су и заведене отворенг установе, па ce због тога и настоји да ce оне што више приближе животу на слободи. Све ове околности са своје страее делују да живот и рад y отвореним установама тече y једној здравијој и нормалнијој атмосфери него y затвореним заводима, услед чега поменуте установе имају велика преимућства. Међутим, друге неке разлике y режнмима између поменутих установа засада нема, пошто су затвореници y отвореним установама лишени слободе исто онако као и они y затвореним заводима. A дишење слободе ce y својој основи састоји y томе што ce осуђена лица на ову казну не могу слободно да крећу изван одређеног круга, нити по својој вољи да располажу својом личношћу, пошто «е смеју без одобрења да папусте територију установе y којој ce налазе. Постбјање извесних ограничења и одређених правилника и овде je не само потребно већ и нужно, јер ce без истих уопште не би могли да остваре задаци установе за извршење казни. 2. Услови доброг функционисања отеорених установа. За добро и правилно функционисање отзорених установа потребно je више услова (26). На првом месту je неопходно да ce обави правилан избор осуђеника који ће бити смештен y ове установе, пошто, с обзиром на њихову особиту природу и режим, не би могли да ce y њих ставе сви осуђеници без разлике. Неки општи и сигуран критеријум за све делинквенте свпх народа и раса није ce могао пронаћи, јер он варира према појединим народима и према појединим ауторима. Иако ce сматра да ово питање зависи углав-ном од иокуства једне земље и схватања њеног јавног мнења, ипак су y том погледу утврђени извеснп заједнички елементи. Пре свега, сматра ce да ce y отворене установе могу слатк само она лица која су подобна да ce користе режимом поверења a да га не злоупотребе, као и <жа која су y стању да контролишу себе, која имају извесну власт над ообом и могу да ce потчине добровол.Ж)ј дисциплини. Међуташ, тс не значи да створене установе нису погодне и за ону врсту делинквената, којима je потребан особит поступак да би повратили поверење y саме себе, да би ојачали овоју вољу и контролу над собом. Према томе, отворене установе су углавном иамењене оиим осуђеницвма за које ce сматра да неће злоупотребити подарено поверење и веће слободе, већ ће те околвости више ићи на руку шиховој социјалној реадаптацији него поступање y другим облицима лишења слабоде. При томе треба имати y виду да y отвореним устаиовама не пост-оји само сшасност сд бекства. Овде затвореници добијају више слободе него y затвореним заводима, a тиме и више могућности за међусобно мешање и кварење. Због тога неко осуђено лкце може бити y повољнијој могућкости за преваспитање y некој затвореној установи него y отвореној. Сем тога, постоји известан број осуђеника који више воли да ce пасивно потчињава дисциплини y затвареном заводу, него да ce y отвореној установи подвргава аутодисциплини, да чини знатне напоре своје воље и да савладава нагоне за бекство* што режим y овим установама кужно довлачи собом. Зато принцип добровољности овде до-

(25) Ibidem.

(26) Ch. Germain; op. cit., pp. 15 —19; iL. Fox; op. ci it'., pp. 23 —26; Premier congrès des Nations Unies, A/Conf/6/1, p. 82. t. VI.